Јесен у Балтимору зна бити и помало вјетровита. Једног таквог дана 1927. године у центру града на Јуто стриту, испред радње у чијем су излогу стајали музички инструменти, око поднева се заустави жути такси, модел "чекер-е". Из возила изађе елегантан господин, високих зализака, стар око 35 година, са виолинским коферчићем у руци, у којем се налазио риједак оригинални "страдиваријус" из 1736. године.
У уредној радњи љубазно га дочека власник Никола Васић, Србин који се, упркос знатној конкуренцији, за кратко вријеме боравка и рада у "државама" већ прочуо као озбиљан "виолин мејкер". Он је у придошлици одмах препознао великог виртуоза на виолини Руса Михаела Мишу Сауловича Елмана, чији је наступ гледао још прије десетак година у Санкт Петербургу.
Случај је хтио да пар дана раније Елман буде замољен да проба једну тек купљену Николину виолину и том приликом остао је задивљен љепотом звука, не вјерујући да то није стари, већ недавно начињени инструмент. И тако двојица Словена вршњака, одскора грађана Америке, стадоше један наспрам другог, што ће бити почетак плодне пословне сарадње. Добри вјетар, који тог дана донесе Мишу, добрано ће допринијети наставку каријере способног и амбициозног Србина, који ће стећи репутацију једног од највећих свјетских мајстора за израду виолина у посљедњих 200 година.
Маестро је тога дана одушевљено пробао неколико Николиних виолина и наручио копију свога донесеног "страдиваријуса", вриједног тада баснословних 60.000 долара, за који се износ могло купити десетине "Фордових" аутомобила. Када се Елман љубазно захвалио и отишао, Васић је био усхићен том посјетом и наруџбом, међутим тек ће сутрадан бити затечен када у његову "бутигу" нахрупи десетак људи на челу са Мишом. Он је довео цијели свој квартет и неколико новинара са фоторепортерима. Услиједило је штимовање и пробавање изложених инструмената, уз ласкаве коментаре музичара за Николин рад, али и за Елманово откриће. У једном тренутку маестро приступи Васићу, снажно му стисну руку и, окрећући се новинарима, свечано изговори: "Господо, ово је Страдиваријус нашега доба, управо сам вас довео да га упознате". Никола се послије сјећао: "Знао сам да такав човјек не збија шале са мном, али ипак ми је то дјеловало некако претјерано и чак осјетих и одређену нелагоду."
Прескочићемо силна питања и блицеве насртљиве седме силе, чији је резултат био да наредних дана америчка штампа бруји о "српском Страдиваријусу". Цитиране су Елманове ријечи како је звук Васићевих инструмената раван оном код чувених старих узора, додајући да жица "Г" његових виолина има чак бољи звук од оних са монограмом "Страдиваријус". Није било сумње да такав музички ауторитет зна шта говори. Морало се вјеровати мајстору који је још као дјечак био највеће свјетско чудо виолинисте и био примљен на конзерваторијум у Петрограду са једва једанаест година.
Одјек похвала
Ове похвале јавно изречене одјекивале су као бомбе и тај Србин, виолин мејкер, преко ноћи постаде мега познат. Иначе, ријеч Србин је тих година у Америци била доста знана и асоцирала на јунаштво, част и жртвовање једног малог савезничког народа из Европе у минулом Великом рату, а већ се и те како чуло за Теслу и Пупина.
Елман је том приликом код Николе, поред поменуте копије своје скупоцјене виолине, договорио и израду комплета инструмената за свој квартет, двије виолине, чело и виолу. Васић је за свог великог промотора Елмана направио и један необичан поклон, виолину дугу невјероватних три инча. У први мах сви су мислили да је ријеч о сувениру, међутим та виолиница је свирала и Елман је њоме знао одушевити публику у концертној дворани.
Николу ускоро засуше разне понуде за израду инструмената, али и оне пословне, наоко врло примамљиве, за фабричку производњу. Нуђен му је модерно опремљен атеље, међутим он је то све одлучно одбио, не желећи да поквари свој савјестан и минуциозан рад, жељан да настави усавршавање свог мајсторлука и открије још понеку тајну старих мајстора.
Фото: glassrpske.com
Прича Николе Васића почиње у Зворнику, гдје је рођен 1892. године у вријеме аустроугарске окупације, због чега ће га на нашим странама често звати "Страдиваријус са Дрине". Његов отац Ристо био је тамошњи терзија (кројач), а мајка Драгиња домаћица. Имао је сестру Персу и брата Перицу, који је умро у дјетињству. Из очевог првог брака је имао брата Ђорђа, трговца, са којим је био изузетно близак и држао сталну преписку. То је послије наставио и са његовом дјецом, посебно братићем Славком.
Као одличан ђак основне школе постаде штићеник Српског друштва "Привредник", које је стипендирало надарену сиромашну дјецу, па Никола настави школовање у Новом Саду. Тамо учи занат за поправку музичких инструмената код познатог мајстора Данцингера. Мада је успјешно поправљао све врсте музичких инструмената, поставши калфа то га није задовољило. Желио је стећи потребна знања да сам израђује инструменте, прије свега виолине, које су га највише привлачиле. Мада је знао да у тадашњој Србији нема радионица европског нивоа, он ипак прелази у ту "земљу својих снова". Неко вријеме ради у Београду код мајстора Драгослава Димитријевића, да би се ускоро запутио у Чешку, у Шембах. Тачно је знао шта жели и није било случајно што је "допао у руке" чувеног мајстора Венцела Пецла. Ту је поред упорног практичног рада двије године похађао теоретска знања у стручној школи. Стиче звање мајстора, о чијем се раду поче говорити са уважавањем. Међутим, његова радозналост и амбиција одводе га у Саксонију, у Маркноекирхен, званог и "њемачка Кремона", јер се ту неколико породичних фирми бавило израдом квалитетних виолина. Жедан нових сазнања у том послу, како би се примакао магичном звуку Страдиварија и Гварнерија, Васић прелази у Праг код Карла Дворжака. Ту и даље бруси своја знања и вјештине, откривајући сваки пут по неку нову "цаку" заната око дрвета, љепила, лака и обраде. Ни ту није крај његовом неуморном номадском усавршавању и пут га одводи у Швајцарску, па у Хамбург.
Одлазак у Русију
У Берлину га затекоше одјеци пуцњева Гавриловог "браунинга" у Сарајеву. По реакцијама из Беча одмах је схватио да ће Аустроугарска окривити и напасти Србију, те да ће он као држављанин Аустроугарске морати обући униформу и кренути у рат против своје браће с ону страну родне Дрине. Та помисао га је ужасавала и поче тражити начин да то избјегне. Коначно, у задњи час, на сам дан објаве рата Србији, са документима једног друга из Ваљева, преко Норвешке умаче у Русију. Тамошње полицијске власти открише његову замјену идентитета и допаде у затвор. Ухвати га паника кад сазна да га желе протјерати, односно предати аустријском конзулу у Риги. Међутим, на срећу његову и васколиког српства, Русија објави рат Швабама и то га спаси. Кратко се радовао, јер га ОХРАНА стави под сумњу да је њемачки шпијун, па у затвору проведе наредних 14 мјесеци. Упорно шаље молбена писма вишим инстанцама доказујући своју невиност. Коначно се обрати и српском посланику у Русији, Мирославу Спалајковићу, па ускоро доби документа као грађанин Краљевине Србије.
Фото: glassrpske.com
Не зна се да ли се Зворничанин срећно избавио и зато што је Спалајковић био ожењен Сарајком Драгицом Јефтановић, кћерком моћног српског првака Глигорија Јефтановића. Међутим, његовим невољама ни изблиза није био крај. Букну бољшевичка револуција, таман кад се у Санкт Петербургу и Саратору бјеше представио својим мајсторлуком у изради виолина. Русија је у крвавом грађанском рату, "не зна се ко пије, а ко плаћа", а главе падају као зреле крушке. У тој пометњи се обре у Чељабинску, одакле је што пјешке, што на запрегама, превалио дуг пут до Сибира и Манџурије. У граду Харбину на сјевероистоку Кине борави девет мјесеци. Да би преживио и пришпарао новац за наставак пута сагради и прода неколико виолина. Његов циљ је већ био одређен, желио је отићи у Америку. Ипак прије преласка велике баре још једну годину је морао провести у Шангају.
Из Јапана преброди Тихи океан и настани се на западној обали у граду Сијетлу. Одмах са нешто драгоцјеног материјала, донесеног из Кине направи неколико префињених копија старих мајстора, па се убрзо прочу за његов рад. Недуго потом, 1923. Никола пређе на супротни крај САД и коначно се скраси на атлантској обали у граду Балтимору, гдје отвори своју радњу и гдје ће остати до краја живота. Из те његове радионице изашло је око 350 нових инструмената, Американцима знаним и цијењеним, са урезаним монограмом "VASICH". Успут је репарирао и мноштво старих оштећених виолина. У Америци је тада већ постојало седам - осам познатих градитеља виолина, углавном поријеклом из Русије или средње Европе, а неки су ту тек одскора приспјели, почетком Великог рата. Међутим, Васић као велики зналац, ученик чувених школа, ускоро показа ко је ко у том послу, па ће временом конкуренцију све више бацати у засјенак.
Отворена врата
Тако поново дођосмо на почетак овога текста и сторију о сусрету Васића и Елмана, који ће нашем земљаку отворити врата ка успону до неслућених висина у свијету израде гудачких инструмената, гдје ће и дан-данас, по мишљењу стручне јавности, имати репутацију једног од најбољих свјетских конструктора виолина.
Због поменуте Елманове и других поруџбина, Никола се крајем 1927. упутио у Париз ради набавке што старијих комада дрвета јавора и смрче, попут старих клавира, па чак и старог намјештаја. Знао је чак и у старим кровним гредама препознати посебност дрвета које му треба. Велики је посао из свега тога изрезати мноштво дашчица, од којих многе као "глуве" буду одбачене, јер на куцкање мајстора не би одговориле одређеним звуком. Само ријетке су на крају чиниле инструмент тежак 350 до 370 грама.
Током боравка у Граду свјетлости дао је неколико интервјуа дописницима француских, али и неких наших новина. Том приликом је укратко испричао своју животну причу, која би могла бити предложак за неки врло узбудљив филм.
Париска штампа му је посветила доста простора. Док су га једни величали као признатог мајстора, други су га нападали као типичног Американца пуног долара, који не питајући за цијену откупљује ријетке античке предмете француског насљеђа. Разлог томе је био што он у Паризу поче откупљивати старе оргуље, клавире, па чак и дијелове старог намјештаја за које је процијењивао да имају дрво од посебне феле.
"Непријатно ми је било да ме третирају као неког бизнисмена пуног долара, који разноси француско културно благо", рећи ће Васић. "Па и ја сам ваљда неко ко цијени умјетност и жели удахнути нови живот одбаченим старинама. Поред тога, ја нисам подлегао пословној вреви америчког бизниса, већ сам остао онај стари боем и добар Србин који није само поштовалац француске културе, већ и пријатељ француске нације. Управо размишљам да чак и свој атеље отворим у Паризу."
Фото: glassrpske.com
Он даље признаје: "Мада ме многи увјеравају да не требам бити толико скроман, далеко сам од тога да се поредим са старим мајсторима, мада сам се до краја посветио детаљима израде виолина и нашао тајну "мензуру" и "ајнштудирао" естетику "Страдиваријусових" умјетнина, које су виолини дале коначне пропорције и љепоту линија, непромијењене и до данас. Остаје ми само да нађем тај посебни тон који зависи од многих фактора. Захваљујући упорности и љубави откриле су ми се многе тајне овога посла."
Новинарима је том приликом открио и да га велика носталгија вуче ка завичају, па ће настојати да што прије обиђе наше крајеве. Успут, обећава да чим се поткожи са нешто новца, достојно ће се одужити "Привреднику" којем дугује велику захвалност за свој успјех.
Одржа дато обећање, па уочи Васкрса 1928. дневна штампа објави да се послије Београда и у Сарајеву обрео Никола Васић, мајстор свјетског гласа, о којем се у Европи и Америци зна много више већ код нас. Истиче се да су његове виолине поручивали најугледнији свјетски виртуози тог инструмента, и да му је Америка признала титулу умјетника у занату. Каже се да је тај наш земљак у потпуности очувао српски језик, чак и препознатљив подрињски акценат. У отаџбину је дошао преко Француске и Чехословачке, те да ће из Сарајева продужити у родни Зворник, гдје ће се прије повратка у Америку задржати неколико дана. Касније се чуло да му је том приликом Српско удружење занатлија Зворника у дворишту Грађанске школе приредило свечани дочек. И 1930. Никола је послом долазио у Европу, па је и том приликом посјетио Зворник.
Иако је много чезнуо за завичајем, током свог живота у Америци само два пута је стигао доћи у родни крај, јер не дадоше обавезе. Једном ће рећи: "У мојој радионици ја сам једини радник и досад сам израдио ваљда пет стотина виолина". Никола је био интелектуалац, умјетничка душа, са примјетним приповједачким даром. О свом завичају је изрекао најљепше и најњежније мисли у писмима упућеним својим рођацима, посебно братићу Славку, учитељу у пензији.
Васић је свој занат довео до савршенства, по мишљењу западне стручне критике и нису тек онако случајно на његовим виолинама божанствене мелодије изводили најчувенији виртуози тог времена: Миша Елман, Јаша Хејфец, за којег су говорили да је највећи послије Паганинија, затим Фриц Крајслер, Алберт Спалдинг, Катлин Парлоу, Дејв Рубинов, Јарослав Коцијан, Сесил Хенсон, Пол Кочански и други. Да је Никола Васић био изузетно школован генијалан виолинар, са великим именом и каријером у САД, свједочио је још један наш мајстор Владимир Радосављевић, који је једно вријеме градио виолине у Њујорку и Бразилу, да би се потом са својом познатом радионицом скрасио у Београду.
Никола се као стари момак оженио доста млађом Американком Луси са којом је у срећном браку имао кћерку Даницу. Умро је у Балтимору 1961. године, нажалост, без насљедника у послу.
Миланковићи
Када је ријеч о српским градитељима виолина, поред Влада Тоскановића и браће Димитријевић, Косте и Драгослава, био би гријех не рећи коју ријеч о др Богдану Миланковићу (1885 - 1966), великом заљубљенику и ентузијасти у тој дјелатности. Тај свестрани човјек, са музичком дипломом из Париза и бечком дипломом доктора филозофских наука, читав радни вијек је провео у Сарајеву као професор романских језика, а у музичкој култури града на Миљацки је оставио врло дубок траг. Овај угледни музиколог, академик САНУ, био је 1923. оснивач, а потом и дугогодишњи директор Сарајевске филхармоније, те директор и професор музичке школе у Сарајеву. Као заљубљеник у виолину посветио се и тајнама њене израде и био творац властите акустичке теорије за музичке инструменте, о чему је написао врло запажену књигу. Комерцијалне побуде нису биле разлог да изради 47 виолина са ненадмашним звуком, о чему су у музичком свијету дате највише оцјене. Његова кћерка Убавка Миланковић Јањић била је позната балерина и кореограф, оснивач прве балетске школе у Сарајеву. На крају је важно истаћи да је Богдан био најмлађи брат великог Милутина Миланковића, који је такође свирао виолину.
Аутор: Драган Мијовић
