Српска православна црква /СПЦ/ прославља данас празник Успења Пресвете Богородице, у народу познат као Велика Госпојина, један од највећих хришћанских празника посвећених Богородици.
Празник је успомена на овоземаљску смрт Богородице и, према јеванђељском предању, дан када се она вазнијела на Небо и предала свој дух у руке Спаситеља.
Према канону СПЦ, Успење Пресвете Богородице спада у ред великих Богородичних празника и прославља се сваке године 28. августа, односно 15. августа по јулијанском календару.
Успење Богородице један је од најчешћих мотива православног фрескосликарства, а према предању, сцена овог догађаја најчешће се приказује на западним зидовима православних храмова и манастира.
У српском манастиру Жича, задужбини Немањића с почетка 13. вијека, осликана је једна од најљепших представа Успења. На фресци је приказан Христос како у наручју држи новорођену душу Богомајке, док је погледом усмјерен према њеном тијелу на одру.
Према предању, у тренутку смрти Богородице апостоли почеше пјевати у славу Божију, док се соба испуни необичном свјетлошћу. Пресвета Дјева предала је свој дух у руке Спаситељеве, не осјетивши смртнога бола.
Празновање Успења Богородице установљено је 528. године, по жељи цара Маврикија, који је 15. августа, према јулијанском календару, побиједио Персијанце. Од тада се овај празник прославља међу хришћанима.
Сцена Успења Богородице постала је обавезан мотив православног фрескосликарства, јер су за живот и смрт Богомајке везани дубоки смисао хришћанске вјере и молитве.
Предање каже да је Богородица живјела 60 година, док поједини извори наводе да је имала 72 године. Наџивјевши свог сина, била је свједок бројних славних догађаја и наставила је да свједочи његовој мисији.
Након распећа Господа Исуса Христа, Богородица је наставила да живи код Светог Јована Богослова и највећи дио времена до смрти провела је у Јерусалиму. У старости се, према предању, често молила на мјесту Вазнесења, тражећи од Господа да је што прије узме себи.
