Српска православна црква данас обиљежава Велики петак, најтужнији дан у хришћанској години, посвећен сјећању на страдање и распеће Исус Христос на крсту.
Сваке године, на овај дан, Црква оживљава у вјерницима догађај Христове жртве за спасење човјечанства. Тишина Великог петка не представља само бол и страдање, већ и наговјештај побједе живота над смрћу, добра над злом.
Већи број лажних свједока, које су довели првосвештеници, износили су оптужбе да Христово учење о Царству небеском представља покушај да се прогласи јеврејским царем и подигне народ против римске власти.
Такве оптужбе искористио је првосвештеник Кајаф, који је одлучио да Исус Христос буде предат римском намјеснику Јудеје Понтије Пилату, како би му се судило за наводну побуну против Рима, злочин који се кажњавао смрћу.
Према јеванђељском предању, у ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Исус Христос је био изложен тешким мучењима и понижењима. Након бичевања, римски војници су му обукли скерлетну одору и ставили трнов вијенац на главу, ругајући се његовом „царству“, не знајући да тиме, заправо, свједоче истину о његовој духовној власти.
Понтије Пилат, видјевши да нема елемената за осуду послужио се старим јеврејским обичајем да за вријеме Пасхе буде помилован један осуђеник.
Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: „Распни га! Распни га!"
Носећи крст путем који и данас, двије хиљаде година касније, носи име Улица бола (Via dolorosa), Христос је пролазио кроз понижења и страдања.
Распеће се догодило на брду Голгота. Распетог Христа војници су проболи копљем између ребара, ставили му на уста сунђер натопљен сирћетом, а изнад главе плочу са натписом на хебрејском, грчком и латинском језику: "Исус Назарећанин, цар јудејски".
Чак и тада, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине.
Света јеванђеља наводе да је Христос у "девети час дана", односно у три часа послије подне испустио душу.
Према предању, у тренутку његове смрти, догодили су се велики знаци у природи, помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завјеса у Храму се расцијепила одозго до доље, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове ријечи да ће и камење проговорити.
Мртвог Христа скинули су са крста, умотали у погребно платно, сахранили у гробницу, на чији улаз је постављена велика камена плоча, а пред гробом су стражарили легионари.
Христова жртва и његова смрт на крсту је ради спирања гријеха цијелог људског рода и претходила је највећем догађају, Васкрсу, којим је Богочовјек побиједио смрт и вјечну погибељ, као посљедице гријеха.
Пошто је Велики петак најтужнији дан у години, на тај дан звона не звоне, већ се служба означава клепеталима, ударцима дрвеним батовима у дрвену плочу. Тог дана се служе Царски часови, а увече се чита статија са изношењем плаштанице, опходом око храма и полагањем плаштанице – платна које симболизује страдалог Христа.
„Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити" (еп. Николај Велимировић)
