Српски писац Данило Киш /1935-1989/, један од највећих аутора у српској литератури у чијим дјелима је сажета сва горчина суровог 20. вијека, умро је на данашњи дан 1989. године.

Писао је његованим стилом, са модерно схваћеном фабулом.

Дипломирао је свјетску књижевност на Универзитету у Београду. Био је драматург београдског позоришта "Атеље 212" и лектор у Стразбуру, Бордоу и Лилу.

Данило Киш је написао чувене романе: "Псалам 44", "Мансарда", "Башта, пепео", "Пешчаник" и "Гробница за Бориса Давидовича". Познате су његове књиге приповједака: "Рани јади" и "Енциклопедија мртвих", драма "Електра 70", те полемички спис "Час анатомије".

Док је радио на Универзитету у Бордоу настала је књига "Гробница за Бориса Давидовича". Ово дјело узбуркало је књижевну критику и подијелило читалачку публику на оне који су га хвалили и оне који су га сматрали плагијатором.

Данило је покушао да објасни суштину књиге у полемици "Час анатомије". Послије тога се, разочаран, одлучио на добровољно изгнанство.

"Гробница за Бориса Давидовича" данас је један од највећих српских романа.

Киш се вратио у Француску и у том периоду настају његова дјела "Ноћ и магла", "Хомо поетикус" и "Енциклопедија мртвих".

Евоцирајући успомене, писао је о породици Сам, написао је породичну хронику која прати живот неколико генерација.

Био је опсједнут искуствима из дјетињства, ужасима Холокауста, нестанком оца Јеврејина, успоменама на тешко ратно дјетињство.

Киш је добитник награда "Скендер Куленовић" и француског ордена "Витез умјетности и књижевности". Био је дописни члан Српске академије наука и уметности.

Данило Киш је увео самосвојан стил у српску књижевност - документарно-поетски правац у којем је мијешао историјске и биографске факте са имагинацијом.

Велики број српских књижевника, као и писаца на простору бивше Југославије и данас пише под утицајем Кишовог стила и његовог поимања књижевности.

Умро је 15. октобра 1989. у Паризу, гдје се једно вријеме и лијечио. Сахрањен је у Београду у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.