Протеклих мјесец и нешто више дана свједочимо величанственим и никад масовнијим молитвеним скуповима српског народа у Црној Гори, који је, изазван одлуком власти Црне Горе да кроз „Закон о слободи вјероисповијести“ одузме имовину Српске православне цркве, одлучно стао у заштиту српских светиња.

Широм Црне Горе српски православни народ шаље јединствену поруку у свијет под паролом „Не дамо светиње“. Та порука се односи на оне којима је пало на памет да имовину Српске православне цркве конфискују и прогласе имовином државе Црне Горе.

Кроз разговор са оцем Дарком Ђогом, ванредним професором на Богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву „Свети Василије Острошки“ из Фоче ближе смо се упознали са ситуацијом „на терену“ и реакцијама Срба у Црној Гори поводом актуелних дешавања.

Каква је стварна ситуација „на терену“ када се ради о дешавањима у Црној Гори и борби српског народа широм те државе да сачувају имовину Српске православне цркве? 

Најприје можда да датирам мој одговор, пишем у 23:35, након још једног физички исцрпљујућег, али душом уздижуђег пута на литију у Никшић. Можда би било добро да кажем да сам на путу ка Никшићу сусрео литију у Плужинама, човјек не би вјеровао да толико људи уопште живи у црногорским градовима и варошицама. Народ је сав у литијама. Наравно, постоји онај мали дио индиферентних људи или оних који су толико острашћени вишедеценијском кампањом мржње и србофобије, али изненађујуће је мали број таквих људи. Народ је одлучан, осјети се један Дух какав у своме животу нисам осјетио. 

Колико можемо вјеровати да ће ова борба уродити плодом и спријечити црногорску власт да одузме оно што припада Цркви?

Можемо вјеровати онолико колико себе дајемо, као и увијек и у свему. Ако мене питате лично – ја уједно знам да ће ово бити тешка борба, јер је власт саму себе својом неразумношћу довела у политички ћорскокак у коме њој није лако изаћи из ситуације без трајне срамоте и штете. Али мислим да је апсолутно сигурно да ћемо ми светиње одбранити и да само питање није „колико можемо вјеровати“ него „како и колико можемо допринијети?“

Због чега нам се ово све дешава? 

Тешко је давати одговоре на таква питања ако нисте, у најмању руку Свети владика Николај. А ми то сваки дан радимо: од кафе, преко фејсбука, ми настојимо да откријемо један узрок зашто нам се нешто дешава. Не знам. Можда да се осврнемо мало око себе. Можда да и ми будемо бољи од оних који нас прогоне. Можда зато што и ми не бисмо знали да постоје Црква, покајање, гријех, борба, стид, понос, жртва, да није свега овога. Наравно, дио одговора је и код оних који невоље праве. Али не желим да улазим у психологију демона. Сваком своје. 

Шта мислите, да ли се власт у Црној Гори уплашила народа на улицама и трговима?

Очигледно јесте. Та комбинација страха и дрчности, понекад код истих људи потпуно схизофрена реторика силе и помирења, све то говори да они који су ово припремали сада траже неки излаз са што мање штете. 

Ваш статус на „фејсбуку“ да се светиње „не могу ушмркати“ изазвао је занимљиве реакције на тој друштвеној мрежи и због чега режим у Црној Гори не може да појми богослужење?

Нисам баш видио те реакције, осим можда понеке на мом зиду, али свеједно, режим у Црној Гори је окренуо све идеолошке приче (од југословенског комунизма до дивљег капитализма), све националистичке (од лажног великоспрства до профитабилног дукљанства), само да би једној елити обезбједио јахте, хотеле, наркотике и остала чулна задовољства. То су људи који се никада у животу нису замислили над његовом суштином већ су предано радили на конзумацији свега што у човјека може да стане. Зато је сасвим природно да је њима Острог – баук. Шпанско село. Они у њему само виде новац и, евентуално, пријетњу од људи из свих српских и поморских земаља. Дакле, људи који су доносили закон о светињама и светиње постоје на разлилитим нивоима живота, на различитим равнима. Богослужење каже човјеку: какав год да си, потражи смисао. А животна философија квазиелите у Монтенегру јесте: све уради у животу само да заборавиш да живот имао смисао. 

Какав је осјећај био када сте говорили пред десетинама хиљада људи у Никшићу?

Величанствен је осјећај љубави толиких људи према својој Цркви. Вечерас сам ишао, не да говорим, већ да слушам и молим се. Ово је нешто најљепше, највеличанственије што нам се десило у посљедњих неколико деценија. 

Подршке СПЦ стижу из цијелог свијета, а једна од најновијих вијести јесте да је епископ источноамерички Иринеј писао америчком предсједнику Доналду Трампу да заустави прогон српског народа и српске Цркве? Можемо ли очекивати да ће тај прогон стати?

Ако мислите да ли ће стићи политичка подршка из иностранства – неће. Ово је ситуација у којој се из авиона види да су, не само права Цркве, већ саме основе савремених друштава доведене у питање. И нико не реагује. Зато је добро да је владика Иринеј Добријевић посвједочио и пред америчким политичким институцијама, али не треба много очекивати. Уколико помоћи буде – хвала им. Али издржаћемо. „Нада нема права ни у кога, но у Бога и у своје руке.“

Аутор: Миљан Рашевић