Kнежев сан.

Гледао је у сопствено тијело, издигнут скоро до таванице кнежевске собе.

Све је мирисало на тамјан.

Црквена звона су означила да је вријеме за полазак.

Поведи ме господе, поведи слугу свога, покажи му пут, помисли у себи.

"Погледај Лазаре, погледај још једном Крушевац  и пођимо, путем који си изабрао"...

Тамјан више није мирисао, мирисала је крв просута широм Газиместана. Гледао је убоге и рањене, одсјечене руке и ноге како плутају по Лабу и Ситници. Гледао је главу. Своју главу пред ударцем џелатске сјекире. Ни трепнуо није.

Овуда Лазаре, пратио је глас. Кидали су га редом вијекови зулума. Посљедња мајчина суза над отетим ђететом, врисак набијеног на колац, јецај ђевојке која спашавајући част бира смрт у амбису...

Војевао је с хајдуцима, дизао Карађорђеву заставу, на дрхтаве руке примио Вождову главу.

Био је Гаврилов пуцањ и Степина сабља.

Мрзле су му кости у врлетима Албаније.

Утапао је душу у гробници Јонског мора.

Изнурен, израњаван и на ивици снаге свједочио је стварању државе, која ће под свој барјак окупити све његове потомке.

"Хвалим ти се Господе, јесам ли коначно ту, све наше жртве, вијекови патње су покопани, мој народ је опстао" , прошапта гласом пуним наде.

Умјесто одговора осјети страховиту бол. Тијело му се подијели на два дијела. Два идентична дијела, од исте мајке, истог млијека, исте крви, истог створитеља.

Брат удари на брата.

Кум на кума.

Син на оца.

Бог на бога.

Завлада охолост, гордост, среброљубе, мислоимизам.

Пожуда, завист, неумјереност, шкртост.

Лажни идоли, лажне вође и лажни вјерници преплавише улице и храмове, заклињући се у чистоту, а бејаху чисти колико тридесет Јудиних сребрењака.

Поломљен голготом којој свиједочи, посљедњим атомом снаге упита: "Господе, не могу даље, кажи ми грешном, је ли све било узалуд, хоће ли ико преживјети"?

"Преживјети? Твој народ више не постоји Лазаре.

Преживјеће, само ако се поново роди, хајде вријеме је да кренемо назад, да се припремиш, осудна битка само што није почела".

Пише: Давор Цицовић