Стране ријечи су увијек добродошле кад својима не умијемо изразити осјећања, ситуације или историјске догађаје. Једна од њих је и егзодус. Како она непосредно упућује на библијски излазак Израиљаца из Египта, свакако смо је прихватили као адекватан израз за епско постраданије сарајевских Срба с почетка 1996. године. Разлика, немала, крије се у чињеници да ми нисмо пред собом имали Мојсија који би пред нама раставио море, него смо пошли сами, непожељни у свом дому и непозвани у туђим. Блато, камион, снијег претворен у блато, тишина, псовке, тањири попаковани у бабине сехаре, регали дотјерани у руху, који шкрипе испод цирада, блато, мирис посљедњег хљеба испеченог на дрвима из сопственог забрана. Туга епских размјера.

Но егзодус није термин из епике, него из драме, прије свега трагедије, логично. Према Аристотелу, то је онај завршни дио трагедије иза кога не сљедује никаква хорска пјесма, јер хор је ту да појасни, а егзода се не може објаснити. Отуда се често, нарочито код Еврипида, у егзоди користи deus ex machina, односно на сцену се помоћу посебне справе спушта лик неког божанства које разрешава заплет који је постао тако замршен да се више није могао разријешити драмском радњом или за то више није преостало времена. Пренесено на наш случај, када је понестало рационалног и смисленог рјешења, трогодишња драма је разријешена на најгори могући начин, али, како за то нико не би био одговоран, примијењен је тај чудесни принцип.

Између два зла народ је изабрао оно мање, или мање очигледно. Политичари, они који су преговарали и договарали разлоге што су егзодус изазвали, суштински јесу позвали Сарајлије да напусте своје домове и крену у нигдину, али их нису повели за собом, рецимо да су им то отворено сугерисали. Имали су важнијег посла, ваљало је претјерати фабрике, све оно што је вриједило, негдје, да би се имало од чега наставити живјети. Дојучерашњи назор ратници надали су се да ће тамо далеко имати, ето, гдје и на чему да зараде кору хљеба. Али није било довољно фабрика и машина за све, понајмање за оне који су скоро па четири године роварили. Опет су побиједили они који су ловарили.

Нисмо знали да је егзода, још од старих Грка, завршни чин трагедије, послије које слиједи катарза за оне који не преживе, а за оне који преживе настаје пакао. Сарајевски Срби су постали апатриди гдје год да се паркирао камион са шпоретом и пола метра дрва, шерпама, иконом и мајчиним есцајгом из руха и чврсто намотаним ћилимовима. Нису то само они, него и њихова дјеца која у себи носе једну тешку сјену града који им је појео пола душе, а да никад нису живјели у њему. Зато наша дјеца кад их неко пита одакле су, након што именују мјесто очевог егзодуса, кажу „Мој тата је из Сарајева“.  Тако функционише deus ex machine у стварном животу, као компромис којим се ништа не рјешава, рјешење којим се драма наставља у сасвим другој димензији.

Логично се поставља питање – да ли нам је егзодус нешто доброг донио? Нама није, али реално, без егзодуса сарајевских Срба и кристалних чаша, ђедове слике из гарде или неке друге војске, мајчиног хеклераја и преосталих шорвана сакривених у славски столњак, које су на „дајцу“ понијели са собом, не би било ни ово мало од Републике Српске што нам је преостало. Наша је ђедовина, коју смо распродали онима од којих смо се ономад одбранили, изградила Источно Сарајево, нашим луговима и лединама куповани су станови и куће по истоку Републике Српске, од предачких њива и забрана изграђена су читава насеља у Београду и Новом Саду, од добровољачких шуметина, које су некад наши добили за брата што је погинуо у оном рату, купљене су десетине некретнина у Данској, Аустралији или Канади. Да не би егзодуса, не бисмо никад ни сазнали колико су тога наши преци вијековима стекли. Тако функционише deus ex machine, да на божански начин – а стари богови нису ни близу били добри и човјечни као овај наш Бог – подсјети људе колико су мали.

Колико смо мали, подсјетила нас је ономад и изложба о тридесет година Српског Сарајева, на којој је заборављена цијела једна општина тог града. Српска општина Центар имала је, сасвим логично, своје сједиште у Болници Јагомир, ко је икад у Сарајеву био зна шта је Јагомир, а њени борци су линијом своје одбране спајали Пале и Вогошћу. А било нас је мало, шака јада, отуда није ни чудо да се на наше постојање већ и заборавило. А сваки камион из Хаџића, Рајловца, Илијаша или Вогошће прошао је том ратном магистралом, коју је та шака јада сачувала. Тако функционише deus ex machine да трагедија не би прешла у гротеску, јер су људи смртни и грешни. Неријетко су грешни и у смрти па смо ваљда због тога од тог града отели и кости наших страдалника и пренијели их на Соколац. Далекосежно то није била паметна одлука, јер кад продате оно од чега можете наставити живот, за завичај вас везују само гробља. Пресахрањујући очеве, издали смо ђедове, оне од чијих смо кућа подигли Републику Српску, Бијељину, Београд и Отаву.

Оправдање можда можемо тражити у чињеници што нас у егзодус није повео Мојсије, него осјећање да смо издани, бијес што су нас продали и страх. Страх да вас не одведу са кућног прага, како су одувијек одводили Србе, како су их у овом рату са сарајевских адреса одводили негдје. Тако функционише deus ex machine, он дјелотворно појачава злогуку судбину сваког учесника сарајевске трагедије. Не заборавимо, егзодус је само или тек завршни чин трагедије која је имала мноштво појединачних илити личних епизодија које су се завршавале смрћу или прогонством сарајевских Срба. У прологу се бјежало масовно, сарајевски Срби су генерацијама обвикнути мухаџерској судбини, али са надом да ће се вратити на своје кад све прође, јер све једном мора проћи. Што су више напуштали град комшије су их више мрзиле, искаљујући бијес на онима који нису стигли или хтјели бјежати. Највише Срба у Сарајеву је остало под земљом. Из страха да и ми не нестанемо без трага направили смо најдужу колону безнадне мрклине за нигдје. Гдје год да јесу наше појединачне нигдине, колективна празнина лебди изнад Српског Сарајева и наше ће сјенке лутати њиме док буде оних који ће говорити „Мој тата/деда/прадеда је рођен у Сарајеву“. 

Аутор: Проф. др Саша Кнежевић