На прву годишњицу смрти Ђорђа Михаиловића (1928-2023), чувеног деда Ђорђа, чувара Зејтинлика, 2. јула на српском војничком гробљу у Солуну биће постављена његова биста!
Биста, дар ливнице „Јеремић“, дјело је вајара Љубомира Лацковића и представља трајну почаст човјеку који је готово читав свој живот посветио очувању сјећања на хероје из Првог свјетског рата. Био је симбол поштовања према прецима, деценијама је бринуо о Зејтинлику, вјечном дому више од 7.000 српских војника.
– Деда Ђорђа сам упознао пре неколико година, током једне од посета Зејтинлику – каже вајар Лацковић.
- Његова скромност, мудрост и бескрајна љубав према том месту дубоко су ме дирнули. Зато је рад на његовој бисти за мене био не само професионални изазов, већ и емотивна обавеза да пренесем његову посвећеност и енергију у бронзу. Чувени француски вајар Огист Роден је говорио да је за добро вајарско дело важно не само да личи споља, већ да уметник мора да „ухвати“ душу онога кога ваја.
На леђима деда Ђорђа, Лацковић је урадио рељеф Зејтинлика на коме доминира лик арханђела Михаила.
– Хтео сам да спојим архитектуру Зејтинлика, где се налази и мозаик арханђелу Михаилу, са деда Ђорђем – истиче Лацковић.
– Нисам дуго вајао у глини, углавном радим у металу. Мало сам се помучио, али сам задовољан својим делом.
Очекује се да ће се на церемонији постављања бисте окупити велики број оних који ће доћи да одају почаст човјеку чије је име постало неодвојиво од Зејтинлика.
– Желели смо да на неки начин допринесемо очувању сећања на деда Ђорђа – рекао је Слободан Јеремић, који је у ливници наставио стопама оца, деде, прадеде.
– Он је симбол храбрости, посвећености и љубави према отаџбини и сматрамо да је постављање његове бисте на Зејтинлику пример како сећање на хероје може и треба да се чува. Михаиловић није био само чувар гробља, већ жива веза између прошлости и садашњости, мост између генерација. Његова животна прича говори о љубави, поштовању и посвећености према онима који су дали своје животе за слободу. Верујемо да ће биста стајати као симбол вечне присутности деда Ђорђа на Зејтинлику.
Породична традиција
Први чувар гробља био је Ђорђев деда, солунски добровољац Саво Михаиловић, Србин из Грбља. Саво је сакупио своје мртве другове и саборце, а потом их је чувао до своје смрти 1928. године. Сахрањен је и он на Зејтинлику. Њега је наслиједио Ђорђев отац, Ђуро, који је током Другог свјетског рата сачувао гробље и његове реликвије. Кад је Ђуро умро 1961. године сахрањен је уз свог оца на Зејтинлику, а дужност чувара гробља припала је тада Ђорђу.
Више од пола вијека Ђорђе Михаиловић дочекивао је и испраћао потомке српских ратника страдалих на Солунском фронту у Првом свјетском рату, историчаре и туристе. Чување војничког гробља за њега није било само физички посао већ и, како је говорио, морална и духовна обавеза. Вјеровао је да је његова дужност да обезбједи да се жртва српског војника никад не заборави.
– Највише ме радовало кад дођу унуци јунака, онда сам охрабрен. Има ко да памти – говорио је деда Ђорђе за „Новости“.
И треба да памти. Славна је то историја и говорите о њој. Говорите гласно и не савијајте главе пред недостојнима наших коријена и славе.
Деда Ђорђе, рођен је тачно деценију по окончању Првог свјетског рата, у Солуну. Улогу поносног чувара преузео је од оца 1961. када је, како је говорио, Солун имао свега 160.000 људи, док данас броји 1,5 милиона. Цијелог живота долазио је свакодневно на Зејтинлик, ту је спавао, ту је практично живио. Под маслином, с увијек пуном чашицом ракије за сваког ко дође. Најприје да се попије за покој душе јунака, па за здравље њихових потомака. Сједећи за сточићем у хладу рецитовао је јуначке стихове. За своју посвећеност добио је Орден српске заставе другог степена, Орден Светог Саве првог степена и награду Мајка Србија, а прије четири године и српско држављанство.
– Свих ових година поштовали су ме сви – Србија, наш конзулат овдје у Солуну и сви наши људи који обилазе гробље. Сада ми дани пролазе мирно, породично. Здравље и године ми не дају другде до да будем код куће. Сада ми је важно да вам кажем нешто. То причам толике године и то сви треба да знају – најбитнија је наша домовина, наша Србија – причао је за живота деда Ђорђе.
Велики јубилеј
Биста деда Ђорђа биће до краја недјеље изливена у ливници, најстаријој на Балкану. Припремају се, кажу и за свој предстојећи јубилеј – вијек постојања који ће се навршити 2027. године. Планирају да направе 25 макета, високих по метар, најважнијих споменика које је ливница икад направила.
Највећа жал му је била што Михаиловићи више неће бдити над сјенима јунака. Сина, како је говорио, Бог му не даде. А, за посао чувара, истицао је, треба мушка снага.
– Без шајкаче из куће никада нисам изашао. Она је симбол српског сељака – војника у балканским и у Великом рату, када су Срби исписали најсветлије странице наше историје. Нико ми никад није приговорио зашто је носим. Поносио сам се, и то су ценили сви који су долазили на Зејтинлик. И супрузи Светлани сам рекао: „Шајкача и ја, заувек. Кад пођем ја, и она ће са мном – поносно је говорио деда Ђорђе за „Новости“.
Тако је и било. Михаиловић је по сопственој жељи сахрањен у српској униформи, у којој је цио живот провео, у крипти у којој, међу јунацима, почивају и његов деда и отац.
