„Моја су дјеца у мени жива. Њиховом душом ја дишем. И њихов, срећом, преживјели брат. Његова дјеца. А сви остали су нас заборавили. Ето, свратите ви, још понеко од новинара… Све се зарекнем да ћу ријечи оловом да залијем. Шта вриједи. Ко још чује и кога још интересује ова моја прича.“
Томо ћути. И, све вријеме је ћутао. Готово непомичан.
Димитријевићима су 16. јануара 1993. године у нападу сребреничких муслимана под командом Насера Орића на Скелане, убијена дјеца. Александар је имао четири и по године. Радиша, тек напунио једанаест, тог јануарског дана је тешко рањен. Подлегао је повредама на Војномедицинској академији, послије пола године борбе за живот. У нападу је повријеђен и најстарији Миличин и Томин син, Славиша. Имао је 14 година. Љекари су једва успјели да га спасу.
- Само ми је ово остало од Раше – показује Милица дјечји рукопис у свесци. А од Аце… само ова фотографија. Само ову, његову фотографију имам.
Метком заустављено дјетињство. А, остао осмијех на фотографијама уз које се буде и иду у ноћ Милица и Томо.
– Кажем им сваког јутра: “Добро јутро.” Сваке вечери: “Лака вам ноћ, моја дјецо, и лака вам земља, мученици моји малени. Мајка вас не заборавља и никада неће.”
Милица грли фотографије. Томо окреће главу.
– Овако сам их стално грлила. Сад, кад загрлим Синишиног сина, као да су и они у мом наручју. И, ви ме сад питате: “Како си, Милице?” Тако, што живим са својом раном. Нити могу да је преболим, нити могу да опростим. Али, ко да ме чује? Кажу у тој резолуцији: у Сребреници је био геноцид. А шта је било овдје? Кад су нас напали, у Скеланима је било нас стотинак. Нас, који смо остали у својим кућама. А од тих стотинак, убијено је 69. Па шта је онда геноцид? Да ли је и ово геноцид… Кажу, исто, у тој резолуцији да је потребно помирење. Помирење може да буде када неког осуде за моју мртву дјецу. Ко је тачно пуцао у њих… Ја знам ко је командовао.
Туга и гнијев. Очај и љутња. Све у једном трену. Овдје, стварно, нема шта да се пита. Овдје се само плаче.
– Ноћима нисам спавала кад су Орића ослободили – говори Милица Димитријевић. – Како тад, тако и сад. Стално нас варају. Играју се са нашом несрећом. Сви. Онај који је потписао хиљаде муслиманских жртава у Сребреници, овдје никад није дошао. И ми смо мајке Сребренице. Скелани су Сребреница, нису Марс. А, кад су, оно, на билбордима уочи десетогодишњице Сребренице, усред Београда освануле слике муслиманске дјеце, ни тада нисам спавала. Питала сам се, и сад се питам, да ли је неко српско дијете икада било на билбордима у Београду, Бањалуци… у Сребреници, Братунцу… било гдје. Не кажем да је требало да ту буду, да их виде, моја дјеца. Нису само они убијени.
Ћутимо.
– Знам, знате и ви одговор – каже. – Немам ја ништа против ичије дјеце. Сви су они били само дјеца. Убити дијете највећи је злочин. Убити моје или твоје, исто је. Зашто се онда броје жртве само једне стране? Зашто смо допустили да кад се каже Сребреница, каже се: “Тамо су страдали само муслимани од Срба”. Понављам вам: И Скелани су Сребреница. И моја дјеца су Сребреница. И ја сам мајка из Сребренице. Зашто то нико не признаје? Не говори? Не избори се за истину? Не исправи неправду?
Милица Димитријевић – село Скелане, општина Сребреница – поставља хиљаду питања. Питања, без одговора. Између је сјећање на 16. јануар 1993. На зору, тог несрећног дана, када су Орићеви војници напали Скелане. Томо Димитријевић, пробуђен пуцњавом и виком, потрпао је дјецу у ауто. Он и Милица, у паници. Дјеца вриште. Народ бјежи. Томо покушава да се домогне моста на Дрини (Скелане само Дрина дијели од Бајине Баште) и пребаци породицу у Србију. Куршуми су, нажалост, били бржи.
– Пред мостом метак је погодио Ацу у главу. Рашу у врат. Видим и Славиша у крви. Аца је, пиле моје, одмах издахнуо. Срце моје, није се ни јавио. Само сам осјетила како ми је клонуо у рукама. Раша није могао да се извуче. Метак му је оштетио кичму. Пола године су се на Војномедицинској академији борили за његов живот. Сахранили смо их, обојицу, у Бајиној Башти. Страховала сам да, овдје, ни мртви не би имали мир.
Милицу су, прича нам, касније позивали хашки истражитељи. То је једва и чекала. Ишла је у Зворник и свједочила у Центру безбједности.
– Свједочила сам и – ништа. Нико ме послије никад није позвао. Да су ме позвали у Хаг, имала бих шта да кажем и имали би шта да чују. Али, вјерујем, зато ме нису ни позивали.
У дворишту Димитријевића, мале бијеле патике. Играчке. Око ногу се мота сићушан црни пас.
То је све од нашег унука, Славишиног сина, првијенца – говори Милица.
– Славиша је, ето, желио да му да Рашино или Александрово име. Ја сам била против. Како једног да дозивам, а друго име да ћутим. Дали смо му име Никола.
