Ђакон Божидар Васиљевић: Револуција се дешава свакога дана

19.01.2022. 20:48
1

Зиратно земљиште снова

Тешко је немушто посматрати како је младост у очима света постала инфантилна. Ово није критика младости, напротив. Капитализам будући флуидан и ергономичан, лако се преносећи, на све је утицао. Залепио се као жвакаћа гума за плочник свих светских тргова, у чијим су излозима примамљиве брендиране комбинације. Док се разгледају бљештави одевни предмети, нешто нам неугодно запиње док ходамо. У том гњецавом ходу пролази и драгоцена младост. Континуирана пуерилизација је довела до тога да немамо данас јасну границу између младих и (мало) старијих. Тога је можда лишена уметност. У њој таленат код већине (нпр. у филму) с годинама не напредује много, док се укуси развијају, па долази до колизије та два фактора инспирације уметника. Имам двадесет седам година и са правом могу да говорим о младости. Она је дијадема моје генерације и обесправљена многоценост. Она је предмет многих философских пера до данас. Оно што се међутим јавља као питање друштва које не разуме и које нескривено презире младост, јесте опсцено поистовећивање младости и незрелости. Свет почива на делатности оних који припадају старијем свету и то је чињеница. Када се каже да је неко млад то је скоро као, што би рекла Хана Арент „баналност зла“. У том контексту младост би била буквално, по онима који је из страха презиру, један лудачки, затворени круг опаких гремлина и особујних личности који вребају повољан моменат, а ни не знају да су такви.

"А, ти си најмлађи од овде присутних? Ни не пијеш кафу, јел? Чуваш срце, па да, младо је. Образовање ти је свакако неважно овде јер шта се све може обесмислити... ниси ни свестан. Начин постојања у којем си одрастао и живиш, то те не препоручује за наш argumentum ad baculum. Ми, ми презиремо младост.“ Парадоксално је да се младост данас свесно и несвесно презире, док стари иoнако никоме не требају. Наравно, то конвенционално одлуче они који су и сами на граници да постану стари и „небитни“, дубоко презирући младост и њен „дан који из ноћи излази као победа“ (Иго). Један од највећих философа данашњице Ален Бадију је једноставно објаснио. Још увек се у рукама старијих држе конци моћи, власти и одлучивања али и то у одређеној доби. Преко те границе бивају остављени, презрени, заборављени и предани да умру „на миру“. Оно што се у границама тих „старијих руку“ међутим збива јесте у суштини грчевити страх од младости. Разлог томе је што је она (младост) антиномичнo али и слично капитализму нешто непредвидиво. Разлика је у томе што на младост идеологије не могу тако лако да се закрпе на њену нову хаљину. Многе промене које би је по нечијој логици интересовале, наилазе на потпуну апатију. Нема као раније одређене границе, или како би Бадију рекао, „иницијације“ (моменти) која тачно одређује када је неко, будући млад, истог тренутка „зрео“. У Босни постоји изрека за женско које зна да „скува“ питу да може да се уда. Иза тога се крије идеологија која младост, по старом рецепту, иницира да присилно уђе у свет оних који су са њом раскрстили и детерминисали је.  

 Те „иницијације“ су пре биле за мушкарца војни рок, а за жену удаја. Намерно кажем жену јер тиме би она постајала „жена“, иако може као у примерима ромских заједница да има и 12 година. Тиме се избегавала данашња дискриминација младости и стигма незрелости, иза које се у суштини крије страх.

Иницијација има и данас и оне по себи не морају бити лоше. Напротив, оне се само искривљују и злоупотребљавају. Претходним, поред брака, треба додати једну која се тихо пренебрегава, иако би требала бити више прокламована. Та махом мушка иницијација траје дуже од војног рока, а то су интернатске школе, нпр. богословске, петогодишње, коју сам и сам завршио у Београду. Та тема изискује дужи елаборат. У погледу нових промена неки предлажу концепт револуција и принципа „труле кобиле“. Слажем се само у оној мери коју смо могли видети недавно у српском граду Чачку. Тамо су се тако чудесно и неочекивано појавили на протесту против нарушавања животне средине младићи и девојке. То је најпозитивнији могући пример како младост помера историјске хромозоме. Наиме, то су у Чачку били тинејџери, а међу њима је једна паметна, млада дама, средњошколка, стала пред своје вршњаке, попут Вилме Еспин и одважно, у пар реченица, сублимирала тему која је пред нама:

„Верујем да сте милион пута чули од родитеља, бака, дека да ово није наша ствар и да смо ми веома млади. Али ово је итекако наша ствар! Желела бих да цитирам из дела „Борба и победа рада“: Револуција није само ствар великих људи, револуција се дешава свакога дана, права револуција, свима нама. Јер били млади или стари, црни или бели, у ког год Бога веровали, будућност нас неће чекати скрштених руку, већ јој морамо трчати у сусрет“. Апостол Павле о тој трци живота говори Коринћанима: „Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду? Тако трчите да је добијете. А сваки који се бори од свега се уздржава, они пак да добију распадљив венац, а ми нераспадљив. Ја, дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије ветар.“ (9, 24 – 26).

Младост је обесправљена. Сведоци смо и жеље првог рекета света, након познатих збивања, да се скромно придружи револуцији младости, која задире и у његове године, да омогући ниско рангираним младим колегама да довољно зараде од свога рада и тренинга. О том трчању у будуће је говорио и Бадију. Међутим „трула кобила“ подразумева прескакање оних који одлучују до када си млад, а од када постајеш зрео, што зна бити опасно (као у случају Новака), а након тога укључује уједињавање, у тој истој револуцији са онима који су стари, презрени и одбачени. Када би макар било могуће да младост и незрелост теоретски не буду синоними, било би нам већ много лакше. Младост од најранијих зачетака има такав потенцијал, то зиратно земљиште снова, тако битно да и најмоћнијима улива стах. Разлог је неухвативост младости која, остајући таква, задире лако у субјекте и другости преузимајући им улогу. Иако не представља идеологију, једина је алтернатива свим идеологијама, нарочито дивљем, хибридном капитализму.

Иницијација нема толико као раније али баш зато младости има више него раније. Остареле мудрости које су пре погрешно стварале постулате и баријере омладини више не постоје. Сада је младост у свим порама живота, парадоксално и у оним у којима се фиктивно одлучује у којој је фази млада, а у којој зрела. Они који би као старији да буду млађи, без проблема то бивају кроз потрошњу дивљег капитализма. Као мали куповали су играчке, сада купују велике играчке. Младост у своју корист може да преосмисли актуелне идеологије и да влада. Осамдесетих дискрепанција између школованих и нешколованих у Европи је премостила тај јаз и страх од младости. Код нас на Балкану, у Србији нпр. високо образованих је око 10%. Интелектуалац или радник у Француској и другде раније је знао своје усмерење. Данашње масовно незапослење најобразованијих, доводи до тога да се младост и памет гура у колективни паскалов вакуум. Молим се да он не препукне напрасно, него да се позитивно испуни младошћу која природно плени и преображава у корист свих. Младост не искључује зрелост, него јој даје слободу и лепоту!

„Нека живе наше кћери и наши синови!“

Пише: Ђакон Божидар Васиљевић

Коментари 1
  • Generic placeholder image
    Pale 20.01.2022. 07:37
    Bravo Bozo. <3
Повезане вијести
Одржано гусларско вече у част Срђан Трифковића у Источном Сарајеву (ФОТО) Одржано гусларско вече у част Срђан Трифковића у Источном Сарајеву (ФОТО)
Озваничена сарадња домаће компаније Радис са PowerChina Озваничена сарадња домаће компаније Радис са PowerChina
Источно Сарајево: Промовисана књига “Путевима моје душе“ Источно Сарајево: Промовисана књига “Путевима моје душе“
Најчитаније
  • Привремене обустава саобраћаја на подручју града Источно Сарајево
    20h 0m
    0
  • Невријеме у Њемачкој
    14h 21m
    0
  • Почела са радом апликација за праћење цијена горива у Српској
    17h 1m
    0
  • Одржано гусларско вече у част Срђан Трифковића у Источном Сарајеву (ФОТО)
    14h 10m
    0
  • Димитрије Игњић ученик генерације Средње школе „28. јуни“
    18h 37m
    1