Ziratno zemljište snova

Teško je nemušto posmatrati kako je mladost u očima sveta postala infantilna. Ovo nije kritika mladosti, naprotiv. Kapitalizam budući fluidan i ergonomičan, lako se prenoseći, na sve je uticao. Zalepio se kao žvakaća guma za pločnik svih svetskih trgova, u čijim su izlozima primamljive brendirane kombinacije. Dok se razgledaju blještavi odevni predmeti, nešto nam neugodno zapinje dok hodamo. U tom gnjecavom hodu prolazi i dragocena mladost. Kontinuirana puerilizacija je dovela do toga da nemamo danas jasnu granicu između mladih i (malo) starijih. Toga je možda lišena umetnost. U njoj talenat kod većine (npr. u filmu) s godinama ne napreduje mnogo, dok se ukusi razvijaju, pa dolazi do kolizije ta dva faktora inspiracije umetnika. Imam dvadeset sedam godina i sa pravom mogu da govorim o mladosti. Ona je dijadema moje generacije i obespravljena mnogocenost. Ona je predmet mnogih filosofskih pera do danas. Ono što se međutim javlja kao pitanje društva koje ne razume i koje neskriveno prezire mladost, jeste opsceno poistovećivanje mladosti i nezrelosti. Svet počiva na delatnosti onih koji pripadaju starijem svetu i to je činjenica. Kada se kaže da je neko mlad to je skoro kao, što bi rekla Hana Arent „banalnost zla“. U tom kontekstu mladost bi bila bukvalno, po onima koji je iz straha preziru, jedan ludački, zatvoreni krug opakih gremlina i osobujnih ličnosti koji vrebaju povoljan momenat, a ni ne znaju da su takvi.

"A, ti si najmlađi od ovde prisutnih? Ni ne piješ kafu, jel? Čuvaš srce, pa da, mlado je. Obrazovanje ti je svakako nevažno ovde jer šta se sve može obesmisliti... nisi ni svestan. Način postojanja u kojem si odrastao i živiš, to te ne preporučuje za naš argumentum ad baculum. Mi, mi preziremo mladost.“ Paradoksalno je da se mladost danas svesno i nesvesno prezire, dok stari ionako nikome ne trebaju. Naravno, to konvencionalno odluče oni koji su i sami na granici da postanu stari i „nebitni“, duboko prezirući mladost i njen „dan koji iz noći izlazi kao pobeda“ (Igo). Jedan od najvećih filosofa današnjice Alen Badiju je jednostavno objasnio. Još uvek se u rukama starijih drže konci moći, vlasti i odlučivanja ali i to u određenoj dobi. Preko te granice bivaju ostavljeni, prezreni, zaboravljeni i predani da umru „na miru“. Ono što se u granicama tih „starijih ruku“ međutim zbiva jeste u suštini grčeviti strah od mladosti. Razlog tome je što je ona (mladost) antinomično ali i slično kapitalizmu nešto nepredvidivo. Razlika je u tome što na mladost ideologije ne mogu tako lako da se zakrpe na njenu novu haljinu. Mnoge promene koje bi je po nečijoj logici interesovale, nailaze na potpunu apatiju. Nema kao ranije određene granice, ili kako bi Badiju rekao, „inicijacije“ (momenti) koja tačno određuje kada je neko, budući mlad, istog trenutka „zreo“. U Bosni postoji izreka za žensko koje zna da „skuva“ pitu da može da se uda. Iza toga se krije ideologija koja mladost, po starom receptu, inicira da prisilno uđe u svet onih koji su sa njom raskrstili i determinisali je.  

 Te „inicijacije“ su pre bile za muškarca vojni rok, a za ženu udaja. Namerno kažem ženu jer time bi ona postajala „žena“, iako može kao u primerima romskih zajednica da ima i 12 godina. Time se izbegavala današnja diskriminacija mladosti i stigma nezrelosti, iza koje se u suštini krije strah.

Inicijacija ima i danas i one po sebi ne moraju biti loše. Naprotiv, one se samo iskrivljuju i zloupotrebljavaju. Prethodnim, pored braka, treba dodati jednu koja se tiho prenebregava, iako bi trebala biti više proklamovana. Ta mahom muška inicijacija traje duže od vojnog roka, a to su internatske škole, npr. bogoslovske, petogodišnje, koju sam i sam završio u Beogradu. Ta tema iziskuje duži elaborat. U pogledu novih promena neki predlažu koncept revolucija i principa „trule kobile“. Slažem se samo u onoj meri koju smo mogli videti nedavno u srpskom gradu Čačku. Tamo su se tako čudesno i neočekivano pojavili na protestu protiv narušavanja životne sredine mladići i devojke. To je najpozitivniji mogući primer kako mladost pomera istorijske hromozome. Naime, to su u Čačku bili tinejdžeri, a među njima je jedna pametna, mlada dama, srednjoškolka, stala pred svoje vršnjake, poput Vilme Espin i odvažno, u par rečenica, sublimirala temu koja je pred nama:

„Verujem da ste milion puta čuli od roditelja, baka, deka da ovo nije naša stvar i da smo mi veoma mladi. Ali ovo je itekako naša stvar! Želela bih da citiram iz dela „Borba i pobeda rada“: Revolucija nije samo stvar velikih ljudi, revolucija se dešava svakoga dana, prava revolucija, svima nama. Jer bili mladi ili stari, crni ili beli, u kog god Boga verovali, budućnost nas neće čekati skrštenih ruku, već joj moramo trčati u susret“. Apostol Pavle o toj trci života govori Korinćanima: „Ne znate li da oni što trče na trkalištu, trče svi, a jedan dobija nagradu? Tako trčite da je dobijete. A svaki koji se bori od svega se uzdržava, oni pak da dobiju raspadljiv venac, a mi neraspadljiv. Ja, dakle, tako trčim, ne kao na nepouzdano; tako se borim, ne kao onaj koji bije vetar.“ (9, 24 – 26).

Mladost je obespravljena. Svedoci smo i želje prvog reketa sveta, nakon poznatih zbivanja, da se skromno pridruži revoluciji mladosti, koja zadire i u njegove godine, da omogući nisko rangiranim mladim kolegama da dovoljno zarade od svoga rada i treninga. O tom trčanju u buduće je govorio i Badiju. Međutim „trula kobila“ podrazumeva preskakanje onih koji odlučuju do kada si mlad, a od kada postaješ zreo, što zna biti opasno (kao u slučaju Novaka), a nakon toga uključuje ujedinjavanje, u toj istoj revoluciji sa onima koji su stari, prezreni i odbačeni. Kada bi makar bilo moguće da mladost i nezrelost teoretski ne budu sinonimi, bilo bi nam već mnogo lakše. Mladost od najranijih začetaka ima takav potencijal, to ziratno zemljište snova, tako bitno da i najmoćnijima uliva stah. Razlog je neuhvativost mladosti koja, ostajući takva, zadire lako u subjekte i drugosti preuzimajući im ulogu. Iako ne predstavlja ideologiju, jedina je alternativa svim ideologijama, naročito divljem, hibridnom kapitalizmu.

Inicijacija nema toliko kao ranije ali baš zato mladosti ima više nego ranije. Ostarele mudrosti koje su pre pogrešno stvarale postulate i barijere omladini više ne postoje. Sada je mladost u svim porama života, paradoksalno i u onim u kojima se fiktivno odlučuje u kojoj je fazi mlada, a u kojoj zrela. Oni koji bi kao stariji da budu mlađi, bez problema to bivaju kroz potrošnju divljeg kapitalizma. Kao mali kupovali su igračke, sada kupuju velike igračke. Mladost u svoju korist može da preosmisli aktuelne ideologije i da vlada. Osamdesetih diskrepancija između školovanih i neškolovanih u Evropi je premostila taj jaz i strah od mladosti. Kod nas na Balkanu, u Srbiji npr. visoko obrazovanih je oko 10%. Intelektualac ili radnik u Francuskoj i drugde ranije je znao svoje usmerenje. Današnje masovno nezaposlenje najobrazovanijih, dovodi do toga da se mladost i pamet gura u kolektivni paskalov vakuum. Molim se da on ne prepukne naprasno, nego da se pozitivno ispuni mladošću koja prirodno pleni i preobražava u korist svih. Mladost ne isključuje zrelost, nego joj daje slobodu i lepotu!

„Neka žive naše kćeri i naši sinovi!“

Piše: Đakon Božidar Vasiljević