Прошле године, у првом таласу епидемије, школе спорта и клубови нису радили у “комаду” три мјесеца. Три мјесеца без тренинга и дјеци су већ потпуно били нарушени фокус, концентрација и кондиција, напомињу тренери. Дјеца су се улежала, сликовито описује Филип Бабић оно што их је затекло по повратку у салу.
– Никада се није десило да толико дјеце, послије само мјесец дана рада, жели да престане с тренингом јер нису имали воље да се озноје, да било шта ураде. Ако се у школи пјесмица мора 20 пута поновити да би се научила, тако се и код нас неке ствари морају поновити да би се савладале. Дјеца сада тако лако одустају, не могу се помирити са чињеницом да нису нешто савладала и послије два, три тренинга тражила су разлог да не тренирају. И без свега овога смо имали проблема, а сада треба бити маџионичар, па дјеци наметнути активност да раде – прича Бабић, представник школа спорта у Бањалуци које, по одлукама Републичког штаба за ванредне ситуације, нису радиле посљедњих мјесец дана.
Тренери ни овако немају лак посао, јер данашњи малишани већ у старту каскају за физичком кондицијом и спретношћу својих вршњака од прије неколико година. Искуства у школама спорта показују да програм који су прије једне деценије радили са шестогодишњацима, сада вјежбају с дјецом од осам година, јер они тај темпо у млађем узрасту не могу испратити.
Зато се прави спортисти не могу никако помирити са мјерама које се доносе, у циљу заштите здравља.
– Замислите да дјеца која су уписала први разред цијелу годину немају никакву физичку наставу, нити могућност тренинга. Сада се то, ево, понавља и у другом разреду, и ко нам обећава да ни сљедеће године неће бити исто. Замислите да нам дјеца три године расту и развијају се без икакве организоване наставе, а у друштву се наводно жели промовисати здраво одрастање и здрава нација. Не можемо вјеровати да се не размишља у правцу дјеце. То је толико нелогична ствар и са тим се здрав разум заиста не може помирити – поручује Бабић.
Професор с бањалучког Факултета физичког васпитања и спорта Раденко Добраш напомиње да системско рјешење у школама ни раније није било сјајно, а проблеми се сада само нижу. И прије епидемије, каже, у настави физичког “нешто је шкрипало”. Подсјећа на поразне резултате истраживања које је са својим факултетом радио за Стратегију развоја спорта у РС.
– Када смо дјецу у млађем школском узрасту питали да ли имају редовну наставу физичког васпитања, од око хиљаду испитаника само 3,9 одсто је одговорило потврдно. То је катастрофално, и онда на све то, дође још ово стање у којем прво што је урађено укинута је настава физичког. Чак и први пут када се настава одржавала онлајн, речено је да часова физичког неће бити и ја сам успио некако, разговарајући с министарством и Републичко-педагошким заводом, договорити да тих часова буде и да дјеца, колико-толико, могу да виде нешто и раде. Међутим, ово сада је јако проблематично – упозорава Добраш, истичући како је физичко најчешће колатерална штета.
Дјеца се играју на пољу када је лијепо вријеме. Они имају потребу за физичком активношћу и сами се сналазе, али као друштво морамо наћи модел како да их усмјеримо, истиче Добраш, поготово ако ово потраје, а не да се све дешава стихијски. За узраст од шест до 11 година каже се иначе да је златно доба моторике и тада би се са дјецом требало највише радити.
– Ово није генерација 70-их година прошлог вијека, која је имала безброј активности, могућности, па чак и радних активности. Данас дјеца имају врло мало задужења у свакодневном животу, а физичка активност и кретни дефицит је и преко 50 одсто од потребног – појашњава професор, напомињући још једном да је физичка вјежба изузетно важна за дјететов правилан развој и за њихову социјализацију.
Добраш подсјећа на алармантне резултате још једног недавног истраживања у Бањалуци, када су тестирана дјеца узраста од седам до 15 година.
– Не бисте вјеровали да већ у узрасту од 10, 11 година имамо дјеце са 90 килограма. Свако одјељење четвртог, петог разреда има ученика који теже између 60 и 70 килограма, тако да је то епидемија која ништа не заостаје за овом која нам се дешава. Огромни су проблеми међу овом рањивом популацијом, не само због овог стања, него и иначе – закључује Раденко Добраш.
У школама спорта у Бањалуци потпуно нелогичним сматрају мјере нашег Републичког штаба, које се, кажу, разликују и од свих у региону.
– Упоредите остале земље и њихов начин доношења и попуштања мјера. С обзиром да се показало како су дјеца у ланцу епидемије најмање погођена, мјере затварања посљедње обухватају дјецу. А код нас прво што се ради, искључују се дјеца из неког процеса и послије се посљедња укључују – указује Филип Бабић.
Спортски и културни радници стављени су у незавидну позицију јер ни једни, ни други нису навикли рјешавати ситуацију на улици, говори Бабић. С друге стране, пролазе они који праве већи притисак у друштву, каже он, мислећи очигледно на угоститеље, који су се јавно побунили због забране рада.
– Разумијемо да су најбитнији људски животи и јасне су нам биле мјере прошлог марта, када сви нисмо радили, али у овом случају нас зачуђавају. Као струка, не можемо да појмимо да се само гледа ко више доприноси средстава у буџет и да се том хијерархијом отвара рад дјелатности – закључује Бабић
