Имагинарни пријатељи или играчке с којима дјеца "разговарају" фаза су која се јавља обично између треће и четврте године. У тој доби дјетету се развија машта, мијења се начин игре, а граница између стварности и маште још није чврсто одређена. Замишљени пријатељ нормалан је и креативан начин који може помоћи дјетету да се носи с осјећајима или ситуацијама којима није дорасло.

"Кад се појави имагинарни пријатељ, често је ријеч о неким промјенама у животу дјетета, попут прилагођавања на вртић, доласка нове бебе, растави родитеља или осјећаја усамљености. Измишљени пријатељ испуњава одређену потребу дјетета, оно што му у том тренутку треба. Дијете на тај начин може контролисати игру, има моћ, помаже му у развијању социјалних вјештина, ношењу с различитим емоцијама и схваћању туђих ставова.

Измишљени пријатељ обично је истог пола

Имагинарни пријатељ може добити особине које се дјетету не свиђају или преузети кривицу. На примјер, дијете направи нешто што се родитељу не свиђа и оптужи имагинарног пријатеља, он је кривицу пребацио на њега и даље одржао о себи слику доброг дјетета. То је начин на који се дијете носи с тим осјећајем. Према неким истраживањима, чак 65 одсто дјеце имало је имагинарног пријатеља. У млађој предшколској доби то су најчешће медвједићи и лутке, а послије су то "права" дјеца. Готово у правилу измишљени пријатељ је истог пола као и дијете.

Откривају дјечје интересе и страхове

Дјевојчице чешће од дјечака имају замишљено друштво, а оно најчешће нестаје до школске доби. Ако се имагинарни пријатељ јако дуго задржи код дјетета, примијетите ли да се само на тај начин игра и избјегава комуникацију с другом дјецом, добро је посавјетовати се са стручњаком и видјети да ли је нешто друго у питању.

Ако се имагинарни пријатељи задрже и након девете године, постају штетни јер отежавају дјететово укључивање у активности с другом дјецом или доводе до одбацивања од стране вршњака. То пак представља ризик за емоционалне и комуникацијске потешкоће будући да дијете кроз интеракцију с вршњацима развија социјалне и комуникацијске вјештине. Такође, треба бити опрезан и потражити стручну помоћ ако дијете не прави разлику између имагинарног и стварног пријатеља или почне попримати особине имагинарнога пријатеља, односно вјерује да су заправо иста особа.

Суочени с "новим чланом породице" родитељи, умјесто страха, треба да покажу интерес за нове "пријатеље" свог дјетета и тако открију дјететове интересе, страхове и бриге. Иако ова појава може збунити и забринути родитеље, показало се да је игра с имагинарним пријатељем позитивна за развој дјетета. Ипак, сви имагинарни пријатељи немају исту функцију, неки су тако само фантазије док други представљају начин превладавања појединих искустава или емоција које дијете не зна друкчије изразити.

Добро за развој дјетета

Дјеца која у машти створе пријатеље имају висок ниво креативности, боље развијен рјечник и бољу интеракцију с вршњацима. Не негирајте постојање новог пријатеља, будите им подршка. Нека они сами одлуче кад ће се пријатељ појавити, а кад ће заувијек нестати.

Врло је важно је да се дјетету никада због измишљеног пријатеља не ругате, не прекоравате га или му забрањујете игру. Умјесто тога, нагласите то као израз дјететове маште и креативности. Такође, не учествујте с дјететом у тој игри тако да и ви разговарате с њим јер тиме додатно збуњујете дијете.

Схватите ову маштарију као израз креативности и фазе емоционалног сазријевања дјетета и пустите да дијете само одлучи када ће замишљени пријатељ заувијек отићи, а ви будите активни посматрач. Већина дјеце прерасте имагинарног пријатеља до осме или девете године, а неки и раније. Закључак је да је појава имагинарног пријатеља заправо корисна те може бити здрав начин ношења с тешким или интензивним осјећајима и различитим интерперсоналним и интраперсоналним притисцима.

Стварају апстрактно мишљење

Иако је увријежено мишљење како су дјеца која имају имагинарне пријатеље усамљена или немају добро развијене социјалне вјештине, бројна истраживања потврдила су управо супротно. Имагинарни пријатељи најчешће имају дјеца јединци, најстарија дјеца у породици те она која не проводе слободно вријеме уз телевизор или таблет. Ријеч је о дјеци која траже начине како да слободан простор у дану учине што занимљивијим.

Углавном су то отворенија дјеца која се знају шалити и не стиде се отворено говорити о неким темама, као и о својим проблемима. Срамежљивијој дјеци имагинарни пријатељи могу помоћи да кроз њих проговоре о ономе што их мучи, а сами се не би усудили.

Дјеца знају да је њихов пријатељ плод маште

Они могу бити животиње, старији људи, дјететови вршњаци или сасвим измишљена бића са својим манама, врлинама и јасним карактерним цртама који вашег малишана прате од јутра до вечери, помажући му да се носи с одређеним ситуацијама или једноставно правећи му друштво кад је усмљен или му је досадно.

Истраживање Универзитета Орегон тврди како 37 одсто дјеце до седме године развија однос са својим измишљеним пријатељем, а он понекад постаје и важан члан породице јер родитељима и те како може ускочити у помоћ.

Чак 77 одсто дјеце у спроведеном истраживању свјесно је чињенице да је њихов пријатељ нестваран те да је плод њихове маште. Самим тим, родитељи не би требало имагинарне пријатеље да сматрају пријетњом или недоличним понашањем.