Све је почело октобра 1915. године, када су удружене њемачко-аустроугарско-бугарске снаге напале Србију. Након нешто више од мјесец дана пружања жестоког отпора далеко надмоћнијем непријатељу, српско војно и државно вођство донијело је одлуку о постепеном повлачењу ка Јадранском приморју.

Процјењује се да је у повлачење кренуло више од 400.000 људи. Посљедње идеје о могућој контраофанзиви напуштене су након сједнице команданата армија у Пећи, којима је у одсуству Штаба врховне команде као најстарији предсједавао војвода Степа Степановић.

Прва колона, у којој су се налазили краљ, влада и дипломатски кор, кренула је из Призрена 26. новембра 1915. године. Преко Љум-Куле и Везировог моста кретали су се ка Љешу.

Из правца Пећи је пут Андријевице, Подгорице и Скадра кренула главнина српске војске – трупе све три армије и Одбране Београда.

Трећим правцем, са Косова ка Дебру, Елбасану, Тирани и Драчу, повлачила се Тимочка војска.

Српска војска се заједно с великим бројем избјеглица кретала по залеђеним путевима, с минимумом хране... Умирало се од глади, зиме и исцрпљености. Нападала су их и поједина албанска племена која нису признавала власт Есад-паше Топтанија, владара Албаније који је важио за искреног и оданог српског пријатеља.

Главнина српске војске се између 15. и 21. децембра 1915. прикупила у околини Скадра. Ту се нашло око 160.000 српских војника, који су чекали даље кораке савезника везане за реорганизацију на том простору или даљу евакуацију.

Процјењује се да је током повлачења до Скадра српска војска изгубила више од 20.000 људи. Огромне су биле и жртве међу цивилима који су се повлачили заједно са српском војском.

Али ту није био крај страдању.

Српски војници и цивили умирали су од глади и на улицама Скадра и Љеша. Из пјешчане и плитке луке Свети Јован Медовски није било могуће безбиједно организовати евакуацију. Због близине непријатељске морнаричке базе сваки други брод у овој луци је потопљен. Храна за српске војнике није могла да буде достављена.

Савезници нису знали шта ће са српском војском која је умирала на албанском приморју. Тек након интензивне дипломатске преписке и енергичног става руског цара Николаја Другог, британски, француски и италијански савезници предузели су кораке за даљу евакуацију српске војске и избјеглица.

Болесна, исцрпљена и полумртва српска војска кренула је нових 250 километара пјешице, кроз блато и мочваре, до Валоне. А онда је из Валоне, са југа Албаније, италијанским бродовима евакуисана за Крф.

Према подацима Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у тромјесечној албанској голготи, у повлачењу од Београда до Крфа дугом више од 700 километара, страдало је 77.455 војника и око 140.000 цивила.

Пише: Др Александар Животић, Филозофски факултет у Београд