Била је то 1991. година. Дан уочи Првог маја. Драго и Коста, браћа по стрицу, и моја браћа по стричевима, стајали су на врху Рогоја, код остатака аустроугарске карауле, испред стога црногоричног грања. Испод њих пукла Добропољска долина с двадесетак српских заселака, а с десне стране, као зид, као Кинески зид, раширила се Трескавица.
Младићи су се попели на Рогој да, изнад свог засеока, упале Првомајску логорску ватру.
- Знаш ли да су се у стара времена ове ватре палиле уочи Ђурђевдана, Коста је мало учио школе, али су комунисти и титоисти помјерили на овај језуитски празник.
- Онда ћемо ми вратити за Ђурђевдан.
Ту ноћ уочи Првог маја 1991. године гориле су Првомајске ватре изнад свих заселака у Добропољској долини осим оне на врху Рогоја, код остатака аустроугарске карауле.
Била је то 1992. година. Дан уочи Првог маја. Мој брат по стрицу, Драго, сједио је у мотелу, у центру Доброг Поља, кад су јавили да побуњени муслимани намјеравају да сруше мост на улазу у долину из правца Фоче.
- Е срамота је да усташе вршљају по Добром Пољу, а никад раније то нису могли.
Драго је отишао да брани мост и упао у засједу. Нашли смо га други дан, на банкини поред неоштећеног моста. Хладан и непомичан. Метак му је ушао с десне стране врата а изашао испод лијеве плећке.
Била је то 1992. година. Огњена Марија. Мој брат по стрицу, Коста, држао је положај на врху Рогоја, код остатака аустроугарске карауле. Није хтио да се повуче. Било га је срамота да Добропољску долину препусти усташама и усташким потомцима. Никад није. Митраљезом је бранио пролаз којим су Срби бјежали из изгубљеног Трнова. Њемачки добровољац у Армији БиХ на окулару снајпера пратио је дрчног митраљесца. Косту смо нашли о Петровдану 1993. године, код аустроугарске карауле и гаравог округлог ожиљка на пропланку. Отац га је препознао по опасачу и вуненим чарапама.
Данас, 2018. године. Уочи Митровдана. Врх Рогоја осунчан и у свим бојама гратиса Лучинског љета, као да пркоси сивом зиду Трескавице. Сам, сироче, стојим поред каменог биљега на ком су уклесана имена моје браће. Мисли ми се бркају. Ваљда од вјетра. Или од старости. Мислим на Драга и Косту, је ли вриједило, и стара времена кад су се уочи Ђурђевдана, палиле велике ватре. Онда на цијену балвана у стаблу, радар на улазу у Трново, па на протекле изборе. За кога ли је гласало двадесетак становника Добропољске долине! Затим на оштећену летву волана, шумара из Билеће, младе рођаке што издају шумокрадице и на тебе, мила моја. Твој осмијех, загрљај, пољубац и ријечи добродошлице с благом дозом пријекора.
- Гдје си ти досад?
Крајње ми је вријеме да пођем кући. Малена, ти си вриједна тога. И заћутим. Биће ми боље и лакше у остатку живота.
А било је то 1991. године. Дан уочи Првог маја....
Из збирке "За све је криво невријеме над Фиренцом“, Жељка Пржуља
