Ђуро Тркуља (82), пензионисани наставник из Лушци Паланке подно Грмеча, с поносом и ностаlгијом прича како се живјело и радило у доба СФРЈ, кад је Дан младости био велики празник.

И треба славити младост. Младићи и дјевојке су ослобађали и градили земљу. Данас се млади не цијене и не добијају шансу. Зато нам најбољи бјеже у иностранство – каже Тркуља за Српскаинфо.

На данашњи дан, 25. маја, у доба социјалистичке Југославије, славио се Дан младости, познат по штафети, коју су омладинци носили кроз цијелу земљу, да би је на крају, на Дан младости, на Стадиону ЈНА, након величанственог слета, предали “другу Титу”.

Ова дан се славио и као “рођендан друга Тита”, мада Јосоп Броз није рођен на тај дан. Он је рођен 7. маја 1892. године, али је 25. маја 1944, током Десанта на Дрвар, Тито избјегао погибију, па је овај датум слављен као његов симболички “други рођендан”.

Ипак, тај је дан био посвећен младима.

А Ђуро Тркуља је, каже, цијели свој живот радио с младима и за младе. Као наставник у основној школи у свом завичају, у идиличној и некад пуној живота, а данас пустој Лушци Паланки, извео је генерације ученика.

И касније, када је постао партијски функционер, па директор предузећа и на крају кустос Спомен подручја Корачница на Грмечу, радио је за омладину, трудећи се да им обезбиједи посао и да их научи правим вриједностима.

И његова богата биографија свједочи да је у доба СФРЈ свако дијете и сваки млади човјек, који хоће да учи и ради, имао могућности да се избори за лијеп живот.

– Био сам дијете са села, избјеглица, ратно сироче. Оца нисам ни запамтио; убиле су га усташе када сам имао само годину дана. С мајком сам из Копривне, гдје сам рођен, избјегао у Подгрмеч. У то вријеме је у Подгрмечу било око 100.000 избјеглица, са Козаре, Кордуна и Лике – прича чика Ђуро.

Тако је Лушци Паланка постала његов завичај. Ту је завршио основну школу. Потом је уписао средњу Графичку школу у Загребу. Као ратно сироче је био стипендиста Удружења графичких предузећа БиХ.

 SINIŠA PAŠALIĆ/RAS SRBIJA

Запослио се у сарајевском „Ослобођењу“, али за кратко, јер је 1960. отишао на одслужење војног рока у ЈНА.

Након тога је завршио, у року и са одличним оцјенама, Вишу педагошку школу у Сарајеву и постао наставник историје и српскохрватског језика.

Мада га многи, из поштовања зову “професором са Грмеча”, чика Ђуро не воли да се „кити туђим перјем“.

– Ја сам наставник и поносан сам на то – каже.

Када се запослио у Основној школи „Симо Миљуш“ у Лушци Паланки постао је, и остао, омиљени наставник многим ђацима.

-Волио сам тај посао и волио сам дјецу. Нисам ишао на то да будем строг, да кажњавам. Знам да дијете, најчешће, има лоше оцјене ако га мучи неки проблем. Зато сам увијек разговарао са својим ђацима, о свему, не само о школи и градиву – прича Ђуро.

У тим разговорима, у четири ока, често би се испоставило да ученик, којег би напречац прогласили „проблематичним“, има оца алкохоличара, да му је мајка болесна, или да у школу долази гладан.

Наставник Ђуро је настојао да сваком од њих помогне.

– Дешавало ми се да ми након много година на улици приђе човјек и каже ми: “Наставниче, ви сте ме једини разумјели, да није било вас, ко зна како бих ја завршио” – каже Ђуро.

Није му, каже, било лако када су му „другови из Партије” рекли да мора напустити разред, јер иде на другу дужност. Именовали су га за секретара Општинског комитета Савеза комуниста Сански Мост. Постао је, дакле, први човјек Партије у својој општини.

– Пристао сам на то, али само под једним условом. Да у Комитету останем само једна мандат, а да ме послије тога врате у базу, у моју школу – прича Ђуро Тркуља.

Двије године, колико је трајао тај мандат, на посао је путовао аутобусом: сваког дана 50 километара клацкања, у оба правца.

– Нисам хтио да прихватим функционерски стан у Санском Мосту. Шта ће ми, имао сам своју кућу у Паланки. Нисам прихватио ни службени аутомобил, то није долазило у обзир. Хтио сам да путујем аутобусом, да се дружим с народом – каже Тркуља.

Као секретар Комитета доживио је посебну част: да заједно с предсједником општине дочека друга Тита и другарицу Јованку.

Јосип Броз Тито је посјетио Сански мост 1972. године. Био је то догађај за памћење.

– Био сам му један од домаћина на свечаној вечери у хотелу „Санус“ – прича Ђуро Тркуља.

Након двије године наставник Ђуро се вратио у своју школу, својим ђацима. Нудили су му још један мандат, одбио је.

Али, није му било суђено да се дуго задржи у разреду. Већ 1976. добио је нови партијски задатак: да буде директор Творнице индустријске аутоматике у Лушци Паланки, која је била дио великог система УНИС Сарајево.

Није, каже, било лако подићи фабрику на ледини. Али, знао је он и с народом и с друговима „одозго“.

– Ваљало је изградити путеве, инфраструктуру, довести струју високог напона, направити зграду са становима за кадрове. Пошто смо фабрику градили у сарадњи с фирмом из Торина у Италији, за све нам је била потребна и сагласност савезних органа у Београду – присјећа се Ђуро.

Сјећа се и како су мјештани, без проблема, пристали да уплаћују самодопринос за изградњу фабрике и да се нису бунили ни власници земљишта које је држава морала одузети, уз минималну накнаду, да би се ту подигла творничка хала и пратећи објекти.

– Говорили су ми: “Драги Ђуро, па сви су градови и све фабрике свијета изграђени на нечијој земљи, само градите”. Касније, кад је фабрика отворена, имао сам то на уму, па су сва дјеца и унуци тих људи добили прилику да се ту запосле – каже Ђуро.

Фабрика је отворена 1982. године и производила је аутоматику, тачније дијелове за аутобусе, фрижидере и разне друге уређаје, који су се извозили у Италију.

Како је у Лушци Паланки била отворена и фабрика текстила, скоро сви мјештани су били запослени, а посла је било и за раднике из удаљених села, који су сваког јутра стизали радничким аутобусима.

– Лушци Паланка је осамдесетих била прави мали град, пун ђака, радника, омладине. Била је милина прошетати улицама – прича Ђуро.

И у Лушци Паланки, као и у свим дијеловима бивше Југе, на Дан младости су се породице окупљале испред телевизора, да гледају слет на Стадиону ЈНА, гдје су, до његове смрти 1980. године, најбољи омладинци СФРЈ другу Титу предавали штафету.

Од 1982. до 1992. године, када је комплекс затворен, професор Ђуро је био кустос Спомен подручја Корчаница. Дочекао је хиљаде ђачких екскурзија и омладинских група и причао им истините приче о херојској борби народа Грмеча против фашизма у Другом свјетском рату.

Једна од омиљених прича говори о пожртвованости дјеце и младих током рата.

На ослобођеној територији, на Грмечу, партизани су, прича наш саговорник, саградили прави мали градић, с болницама, аеродромом и складиштем за храну.

-Михајло Шкундрић из Кључа ми је причао да је најтеже било набавити ексере за градњу тих објеката, јер све се градило од дрвета, а шуме и људи је било. Тада су на сцену ступили пионири, дјеца дакле, који су обилазили згаришта, сакупљали нагорјеле ексере и у торбицама их доносили у базу – прича професор Ђуро.

Подсјећа и на чувену Саничку жетву, када су омладинци, са срповима, дошли право пред усташке бункере и у љето 1942. пожњели и у складишта отпремили више од 200 вагона жита.

То је жито, током зиме, избјеглице и рајенике дословно спасило од глади.

Ову и многе друге приче из свог завичаја Ђуро Тркуља је забиљежио у својим књигама. Након што је отишао у пензију посветио се писању.

Написао је 17 књига, и све то без рачунара, чак и без писаће машине – руком.

– Срећом, имам лијеп и читак рукопис, стара сам школа, па се они који уносе текст не муче превише – каже Ђуро.

Он нема ни паметни телефон, него онај обични, на типке. А и не треба му, каже. Нек’ се млади занимају тим “чудима технике”.