Људско срце је мишић који је почетак и крај свих нас. Кроз срце протиче крв из свих дјелова тијела. У њему се рађа неспојиво, љубав за коју куца и медицина због које куца. Како ми живимо и како наше срце куца за Романију тако постоји и двоје људи. Брачни пар, доктори Бранка и Милорад Шупић са Сокоца, који су свој живот и брак посветили чувању Хипократове заклетве. Она специјалиста интерне медицине, он хирургије, „Бог или краљица медицине“.

Како је прошла година била тачка на радни вијек докторице Бранке, нама је било довољно да позвонимо на врата породичног дома Шупић, гдје нас је дочекала дивна прича. А њихова је почела: Знате ми имамо унука Петра, а ниједан успјех, искуство се са њим не може упоредити.

Докторица Бранка потиче из мјеста са деветнаест нација, патријахалне породице из Прњавора. Дјед јој је био свештено лице, одатле и данас у себи осјети црквену пјесму коју носи кроз цијели свој живот. Све што је данас она и брат дугују својим родитељима који су по служби дошли у Сарајево. Одатле почиње прича која је казаљке компаса окренула на Романију. На факултету је упознала свог супруга са којим данас има двоје дјеце: Милана и Милицу.

Са друге стране свима познат као Миле Шупић, коријенима из Херцеговине,  срцем из Сокоца. Након што су његовом оцу и дједу одузели земљу 1948. године у Хан Пијеску, долазе на ове просторе. Отац Дуле био је професионални возач  који је уз супругу сина и ћерке васпитао у породици гдје се поштовао старији.

- Мој отац, народни човјек је био иницијатор да упишем медицину, иако сам волио техничке науке, цртање ми није ишло од руке. Медицински факлутет у Сарајево је био најтежи на простору бивше Југославије, али сам уз испите увијек помагао оцу да одржава имање на Кули. Све до његове смрти сам био уз њега и његову жељу да обрађујемо и одржавамо оно што је стекао за живота – почео је причу доктор Шупић. Волим овај народ, одрастао са овдје, и док смо једно вријеме радили и живјели у Прњавору ја сам имао само једно у мислима, да се вратим овдје.

- Да није било рата можда би нас пут медицине одвео далеко одавде. Иако смо имали прилику одемо у Београд или Бањалуку гдје су нас чекала радна мјеста ми смо се вратили на Романију, да будемо у служби свом народу и не жалимо због те одлуке. Са овим годинама највише волим Соколац и Прњавор, родно Бранкино мјесто гдје имамо много пријатеља и тешко да бих сада могао да мијењам своје обичаје.

Упознали су се на факлутету, игром случаја Миле је пао анатомију па је слушао вјежбе са годину дана млађом генерацијом, гдје је била и Бранка која се уз осмијех сјећа младића са шармом лика из Ање Карењине.

- Поред неке нове боре, ништа се није промијенило. Од тог дана смо увијек заједно, наравно живот је такав прођете у њему много али опстанете. Специјализација, послови, брак, дјеца. Након факултета прва сам отишла да радим у Прњавор а Миле је дошао за мном. И цијењећи то што је он урадио за мене одлука за повратак је била једногласна, нарочито јер су и моји родитељи живјели у Сарајеву. Видјела сам да тугује са својом Романијом и слободно могу рећи да поред њега, Мирка Цвијетића и Мићка Реновице нико ову планину не воли као они.

Повратком на Соколац, обоје су добили посао у Дому здравља „Др Љубомир Ћеранић“, како Миле не воли да мирује,отишао је даље: прво Војна болница па Касиндо, док је Бранка од 1987. па до прошле године остала вјерна својој љекарској породици.

- Радила сам 37 година у једној великој породици која је држала моју страну. Они то и јесу, јер овдје немам никога свог и никада нисам имала потребу отићи одатле. Иако сам имала специјализацију из интерне медицине опредијелила сам се за овај народ, на који сам навикла. То је било мјесте гдје смо дијелили и тугу и радости. За успјех је важан тимски рад а ми смо то имали, не могу рећи да ми посао не недостаје, али сви морамо некад отићи у пензију јер све има своје вријеме, да и себи дам мало одушка. Али ћу истаћи да сам поносна на људе који су остали да раде, биће то велика имена медицине.

Фотографија уступљена Инфо центру

У породици постоје правила једно од њих је поштовање родитеља, иако строги признају да су успјели као отац и мајка. Знајући колико је медицина тешка и колико одрицања треба, поред Милана који са породицом живи и раду у Београду, ћерка је кренула њиховим стопама.

Према ријечима доктора Шупића иако се током читавог живота кроз кућу причало колико се труда уложи у овај посао, нису жељели забранити оно што воли тако да је сада на специјализацији за ендокринологију, док се Бранка пожљиво слушајући разговор надовезала да је данас јако тешко бити родитељ.

- Мислим да новац и благодети данашњег друштва кваре дјецу, изгубио се патријахални осјећај породице, све мисле да се новцем може све купити. Биће времена за све, само треба знати када и шта, када дијете стекне нешто својим радом онда ће се то и цијенити- навела је она.

Фотографија уступљена Инфо центру

- Сачувати дијете од порока данас је умјетност. У моје вијеме, свештеник, полициајац и учитељ су били светиња. Ми смо обоје своје родитеље до последњег дана пазили под нашим кровом. Данас је у школству све допуштено, да не говорим о проблему здравства које је на вишем ниову. Не треба имати много памети да све што не желиш да теби неко уради не требаш ни ти радити другоме. У нашој кући Бранка је била стуб породице, васпитања и вјеровао сам јој, јер када сам у вријеме ратних дешавања бирао да будем са дјецом или дијелим муке рањених сви знате шта сам одабрао.

- То је било вријеме које не желим ником да се понови, вријеме које је оставило трага на све нас. Често се сјетим неких детаља и мислим да је овај народ много пропатио. Медицина је јако лијеп посао. Хирургија је лијепа ако нема компликација, када видите уредан налаз пацијента срце вам је као ова наша планина. Јер да би био добар доктор мораш бити човјек прије свега. Ја имам много пријатеља, како смо се окупљали у младости и сада нађемо времена за лијепу ријеч за сјећања.

Медицина је тешка и дуга, цијелог живота се учи, док радиш и живиш по својој савјести. Као један брачни пар из исте сфере дијелили су искуства и, савјете. То исто Бранкино знање је Милу спасило живот прије двије године и на крају кажу: опет би све исто, јер рођењем стекнеш оно што ћеш бити у животу, кроз исту ону крв која тече венама. Сада ово је вријеме за њих, све док су дјеца здрава, њима остаје само један проблем:  Да ли је хирургија „Бог знања или је интерна краљица медицине“.