Дошао је и тај дан. Нестала је Република Српска.

Нестала је са Програмом економских реформи Владе Републике Српске.

Од сада ће се живјети боље. Добили смо третман нормалне, неразвијене, презадужене провинције. На нама је да шутимо и испуњавамо задатке. Задатак нам је да шутимо и трпимо.

Од јуче више нису битни Сејдић и Финци. Није битан ни Дан Републике. То су само тривијална фолклорна питања.

Од јуче се вријеме почиње рачунати на ново. Данас је први дан нулте године.

А зашто је нестала покојна нам Република Српска?

Мора да су криви странци. Или политичко Сарајево. И разни други злотвори, домаћи и међународни.

Не, не. Убили смо је и сахранили сами. Својом неодговорношћу. Својом нерадом. Својим јавашлуком.

Проћардали смо милионе. Потрошлили вријеме. Појели и прошлост и будућност.

Зато од јуче више и не одлучујемо о својој будућности. О њој одлучују ЕУ и ММФ. И зато нас више нема.

Од јуче Влада Републике Српске више не предлаже, а Скупштина не усваја Економску политику Републике Српске. Од јуче Влада предлаже, а Скупштина усваја Програм економских реформи „усаглашен са Европском унијом и међународним финансијским институцијама“.

Па шта, рећи ће неки. Зар то не чине и други?

Чине. Чини Грчка. И Молдавија. Можда и Албанија, Македонија, Србија и Косово. Свакако не чини Њемачка. Ни САД. Ни Русија. Ни Кина. Нити било која озбиљна држава. Међутим чак и ти други који то чине, чине то  са једном битном разликом у односу на нас. Они су одавно донијели своје дугорочне и средњорочне стратегије развоја. Сада их само модификују колико хоће или колико морају.

Ми нисмо никад.

И када човјек мало боље размисли: С обзиром да је  Република Српска постојала двадесет и четири године и за толике године није донијела ниједан дугорочни развојни документ, зар је заслужила да постоји?

Додуше, тамо неке 2010. или 2011. Влада је уговорила са некад чувеним институтом из Бања Луке да сачини једну овакву стратегију за новац који је износио нешто око 2 милиона КМ. Звучи астрономски, али за један овако важан документ заправо то није било пуно. Говорило се тада о 100 стручњака међу којима 60 доктора наука из Републике Српске и иностранства који ће радити на документу који ће нас одвести у боље сутра.

Међутим, тај документ никада није угледао свјетлост дана. Нестао је у некој ладици, без објашњења и без алтернативе. Онда се, умјесто цјеловитог приступа који би можда кулминирао и каквом индустријском политиком, наша власт опредјелила да сачињавање секторских политика. Посљедица је да су све наше претходне Економске политике и секторске политике биле и слијепе и глуве. Просто, када не сагледате цијеловиту слику, када немате оријентир на хоризонту, онда су вам све „политике“ тек пуке мјере за гашење  ватре и излажење у сусрет захтјевима других.

Сада када нам странци коначно и директно кроје капу она изгледа овако. Године 2019. биће мање запослених у тзв. Републици Српској него 2009., и природно, много више пензионера. За три године од данас просјечан грађанин Републике Српске моћи ће да заради номинално „чак“ 30 КМ више него данас!

Зашто ли ми кроз главу пролијећу стихови: „Намлатим мјесечно шест марака, буде за циповку и фртаљ киле чварака…“

Укратко, пред нама је дуг период мрака, штедње, немаштине, који ће се продужавати са сваким новим кредитом који будемо узимали. А узимаћемо их све више, као што смо радили и претходних година, да вратимо претходне и тако у недоглед. Деја ву.

Што је још горе, док год будемо узимали те кредите и Влада нам састављала Програме реформи „усаглашен са Европском унијом и међународним финансијским институцијама“ питањима реалног развоја се уопште нећемо смјети бавити.

Тако о реиндустријализацији не требамо ни да сањамо. А морали бисмо. Наш номинални БДП по глави становника је и даље испод 3.600 $ (наравно нешто боље стојимо мјерено паритетом куповне снаге – ППП), а удио индустрије у стварању БДП-а је свега 15,1%. Према теоретском оквиру који је још 1980-их развио чувени амерички економиста Мајкл Портер (Мицхаел Портер), а који се и данас користи у чувеном и извиканом Глобалном извјештају о конкурентности (Глобал Цомпетитивенесс Репорт-у) Свјетског економског форума до деиндутријализације (паду учешћа индустрије у БДП-у) генерално долази на нивоу дохотка од 9.000-17.000 $ по глави становника. До тада би индустрија морала да буде окосница економског раста и развоја.

Свима онима који своју неспособност и неодговорност бране тврдњом како они би али нам реиндустрјализацију не дозвољава ЕУ, поручујем да погледају како се Република Србија бори са овим проблемом. Код њих је удио индустрије у стварању БДП-а према подацима Свјетске банке тачно два пута већи него код нас (30,2 % вс 15,1% БДП-а) што је само по себи огромна разлика, али и даље предузимају активне мјере да тај удио повећају при чему су нам истовремено побјегли и на путу ЕУ интеграција. Дакле, очито је да се може, ако се има жеље, знања и посвећености.

У горе поменутом реформском програму такође нема ни ријечи о примјени концепта програмског буџетирања. Овдје су вјероватно домаћи и страни властодршци лако нашли заједнички језик. Наши да овај концепт нећемо јер би његова примјена захтијевала да се уведе ред у јавни сектор. Да се размисли о сврси постојања сваке јавне институције  понаособ, те да се уведу мјерљиви показатељи рада тих институција. Којој Влади још нешто овако треба? Станци нам своју добру праксу нису наметали (за разлику од смањења плата или раније либерализације трговинских токова), вјероватно чекајући да се и формално укинемо сами, што је са оваквим нашим понашањем само питање времена, па ће овај концепт увести у неке нове БХ институције (ове данашње и саме пате од бессмислености постојања до неефикасности рада), које ће онда функционисати по западноевропском моделу.

Да не би све завршило суморним прогнозама ево и једне лијепе. Нема разлога да бринете о инфлацији у наредних пар година. Осим што ће негативне каматне стопе које диктира ЕЦБ можда „убити“ валутни одбор у БиХ и довести до евроизације, овако успорен привредни раст, ниске плате и висока незапосленост гарантују дефлацију или врло нису инфлацију још дужи период. Хура за наше власти…

Аутор: Марко Ђого