Немој будит одсањане снове,
Нек мирује оно чега не би:
Одвећ рано заморен животом,
Само чемер осјећам у себи.
И не учи да се молим. Пусти!
Нема више враћања ка старом.
Ти једина утјеха си моја,
Свјетло што ми сија истим жаром (С. А. Јесењин)
Можда звучи чудно, али док размишљам о идеалима којима су се водили наши очеви приликом стварања Републике Српске, те о данашњем стању у њој, некако ми подсвјесно, али упорно на ум падају управо ови Јесењинови стихови. Тај осјетљиви човјек и геније стиха имао је срећу да живи у турбулентном времену умирања једног друштва и рађања новог које је са старим дијелило много тога, али се још више и разликовало. Дух тог времена овјековијечио је у стиховима, који ипак садрже довољно универзалнoсти да ће још вијековима бити актуелни за многе људе и многа друштва.
Нажалост, мој је субјективни осјећај да се и наше друштво управо налази на сличној историјској раскрсници. Идеали који су покретали наше очеве да се жртвују за стварање Републике Српске су увелико исчезли. Можда је остао страх (од других) и пркос, али разочараност, чемер и замор животом је оно што преовладава, а повратак на старо није алтернатива.
Нешто се мора промијенити. Не само јер је психички притисак нездравих друштвених односа превелик већ не постоји ни материјална база која би омогућила наставак садашњег стања. Нажалост, али не и на изненађење, банкрот Републике Српске нам се драматично приближио. Сви показатељи су већ данас ту. Банкрот је наша неминовност у наредних пар година или чак наредних пар мјесеци.
С обзиром да је ружно мијешати Јесењина и банкрот покушаћу да се на тренутак вратим из домена емоција у кожу економисте и да дам пар аргумената због којих држим да се ми заправо већ налазимо у стању „меканог“ банкротства које ће само с временом прећи у „тврдо“:
- Република Срспска већ годинама нема могућност да финансира свој јавни дуг тј. да из буџета враћа кредите које смо раније узели. Ми свој дуг рефинансирамо. То чинимо на више начина. Кредите код комерцијалних банака Влада Републике Српске редовно репрограмира. Приспјеле обвезнице и трезорске записе редовно покривамо новим емисијама, па се чини да Бањалучка берза расте што је далеко од истине јер у таквом квантитету нема квалитета.
- Одомаћило се и да ауто-путеве градимо искључиво на кредит, па изградња сваког километра ауто-пута директно зависи од добијања неког новог кредита. И ово је одлика банкротиране земље јер би ваљда било нормално да бар дио ауто-путева градимо и властитим средствима, као што то чине и друге земље и како што је то била пракса чак и овој земљи током комунизма. На крају, за то се чак и сада прикупљају средства од акцизе на гориво и од ПДВ-а (преко 2.000.000.000 КМ у задњих осам година), али је нажалост текућа потрошња у буџету у потпуности истиснула инвестициону. Бар ако се под инвестиционом посматрају продуктивне инвестиције, а не улагање у возни парк и слично!
- Поред пројектног задуживања (што је још колико-толико оправдано задуживање, ако се занемари она чињеница да би у задравој економији и са задравим јавним финанаијама бар дио тога морао бити финансиран домаћим средствима), задужујемо се у иностранству и ненамјенски –за одржавање ликвидности буџета, чега су примјери фамозни аранжмани са ММФ-ом.
- Као шлаг на торту долази извјештај ресорног министартва да здарвствене институције у Републици Српској дугују фондовима (пензионом и здарвственом) ccа 200.000.000 КМ. Дабоме, ради се о јавним здравственим институцијама будући да би у сличној ситуацији приватне институције одавно биле затворене чиме се фрапантно крше основни постулати модерног уређења друштва према којима је подјела на јавне и приватне институције само питање титулара власништва, али не и правима и обавезама пред законом. Овај дуг јавних институција још увијек није и формално јавни дуг Републике Српске, али има најава да ће то да постане. Међутим, већ и сама појава да се у јавним институцијама исплаћују плате, али се не уплаћују доприноси је јасан индикатор банкротства ситема здравства.
- Свему претходном треба додати трговину суверенитетом Републике Српске што је повезано са добијањем кредита (дакле одричемо се ионако крњег суверенитета који вјероватно никад више нећемо моћи вратити, а за узврат добијамо кредите које ћемо свакако морати вратити), што се види на примјерима Закона о Агенцији за осигурање депозита БиХ, те у формалном укидању економске политике Републике Српске која је замијењена Програмом економских реформи усаглашених са ММФ-ом.
- На крају, свему претходном треба додати и ову журбу да се прода Љубија (што само по себи не би била лоша одлука јер је било каква привредна активност боља од никакве, а што је деценијама блокирано само због локалног политичког интереса једног од савезника у власти), и јасно је да се већ једном ногом налазимо у банкротсву.
Додуше, треба истаћи и да ће банкрот Републике Српске, када до њега дође, код нас имати нешто другачију форму него што је то уобичајно у другим земљама. Формалног банкроства неће бити, али неће бити ни плата радницима у јавном сектори нити ће бити пензија или ће бар и једне и друге бити радикално умањене. Дакле, неће бити новинских наслова, али ће бити посљедица. Ово због чињенице да Републка Српска има ограничен суверенитет па ми нећемо моћи, као земље Јужне Америке, да прогласимо мораторијум на отплату спољног дуга. Иначе код нас спољни дуг чини преко 70% јавног дуга. Наиме, у БиХ постоји Управа за индиректно опорезивање као државна институција која прикупља гро јавних прихода, при чему приоритет у расподјели прикупљених средства има управо отплата спољног дуга. Отплата спољнег дуга се, у суштини, може обавити и без пристанка ентитета који су неку врсту априори сагласности дали приликом оснивања Управе тј. уградили је у текст закона о њеном оснивању. Ако томе додамо чињеницу да би евентуалну олуку о мораторијуму на отплату спољног дуга морале да донесу институције на државном (БиХ) нивоу, чиме је прије петнаестак година пријетио тадашњи Предсједавајући Савијета министар проф. Спасоје Тушевљак иностраним повјериоцима, онда је јасно да од мораторијума на отплату спољног дуга нема ништа. Посебно што ФБиХ не жури са доношењем такве одлуке будући да њима за сада не пријети непосредни банкрот јер на њих отпада „свега“ 54,28% јавног дуга БиХ.
Можда најтужнија страна ове приче су пензионери. Колико јуче обрадовала их је вијести да су и они постали буџетски корисници чиме им је обећано да ће сигурност и редовност ионако скромних пензија бити загарантована. Међутим, са банкротсвом награда постаје казна и доћи ће управо до супротног ефекта. Фонд ПИО који је као одвојена институција могао да исплаћује пензије бар до нивоа прикупљених средства више ни то неће моћи. Пензионери ће да дијеле судбину цијелог буџета Републике Српске па ће преко њихових леђа да се враћају дубиозе са чијим настанком они нису имали никаве везе. Како се већ данас значајан дио пензионера налази на граници сиромаштва, након банкротства Републике Срске десиће се права социјална трагедија.
Дакле, банкрот је ту. Куца нам на врата. Како ћемо се са њим носити друго је питање. Међутим, као што сам на почетку текста већ истакао наш проблем није банкрот. Он је само посљедица. Наш проблем је што нема више идеала и није нам стало до државе у којој живимо. Неодговорних власти је увијек било и биће. Било их је и у развијенијим друштвима и у свим историјским епохама. Међутим, у друштву коме је стало до властите државе, дакле до своје будућности, постоје друштвене норме које ограничавају власт у доношењу ирационалних, деструктивних, политикантских одлука.
Код нас таквих баријера више нема. Власт може донијети најгору, најирационалнију, најдсетруктивнију одлуку и јавност ће остати нијема. Или ће организовати протесте од којих ће одустати за гајбу пиве и за једну плату од десетина које недостају и које никада неће бити исплаћене. Баријера нема их јер је изгубљено повјерење у читав политички систем (а не само у актуелну власт). Дубока друштвена криза је већ одавно на сцени. Морално посртање, све нижи културни и интелектуални ниво вршиоца власти, финансијске дубиозе и шовинизам само су посљедица друштвене кризе.
Као одговор на кризу поједини позвају на уједињење, на хомогенизацију. Очекивана примордијална реакција. Уједињење у чему? У неодговорности? У јавашлуку? У криминалу?
Не поштовани. Од два и више зла не настаје ништа добро. Оно што нама треба је уређење друштвених односа на сасвим новим основама. Нама треба систем који ће онемогућити политичким партијама да по доласку на власт све институције и фондове стављају у своју функцију. Нама треба професионална јавна управа гдје се људи бирају по квалификацијама, а не по страначким књижицама. Нама треба извршна и судска власт у чијим очима су сви грађани и привредни субјекти једнаки и сви имају иста права и обавезе. Нама треба повратак повјерења друштва у систем. Дакле, нама треба нови устав. Нама треба Друга Република.
Баш као у Француској. Када се друштво нађе у добокој кризи и очито је да не може да функционише на старим основама умире стара република и рађа се нова. Боља. Са новим уставом који друштвене конфликте разријешава на нови начин. То је учинио Де Гол. Најављује се да би слично могао да учини и Маркон.
Вјероватно ће се наћи неко, можда неки правник, који садашњи устав познаје боље од мене и упитати логично питање – зар наш садашњи устав не захтијева и не садржи све што очекујемо од новог и зар не би било довољно да просто почнемо да га поштујемо?
Мој одговор је вјероватно да – садашњи устав вјероватно садржи све што треба. Међутим, ако је нешто у пракси 1000 пута прекршено, погажено, исмијано и заобиђено каква је шанса да га од данас поштујемо? Зар жена која се бавила најстаријом занатом на свијету годинама, чак и ако чврсто одлучи да постане морална може преко ноћи да учини да поврати част? Зар валута која је забиљежила хипер инфлацију и на себи има дванаест цифара може преко ноћи да престане да буде инфлаторна чак и ако се заустави монетаризација буџетског дефицита?
Не драги моји, не може. Нама треба нови устав. Чак и ако ће бити исти као претходни. А не мора, а по мом дубоком убјеђењу, и не треба да буде исти као претходни.
Протеклих двадесет пет година бавили смо се само једним питањем. Жељели само да заштитимо положај Републике Српске од оних који су жељели да је не буде. Све промијене устава тицале су се само тог питања. При томе смо заборавили да сврха устава није само да дефинише наше односе са другима, већ прије свега да дефинише наше међусобне односе.
Само се питам, да ли имамо људе, да ли имамо друштвену и грађанску свијест, критичну масу, да нови устав донесе и нови почетак за Републику Српску? Назовите ме непоправљивим оптимистом и лудим филантропом, али ја вјерујем да има.
Аутор: Марко Ђого
