Иако већина земаља гласање сматра правом сваког свог пунољетног грађанина, више од 20 држава то сматра и обавезом, па на изборе, осим ако немате баш добар разлог и оправдање поткрепљено доказима, морате да изађете.

Ко неће - иде у затвор!

Овај концепт уопште није нов! Законе о обавезном гласању међу првима су увеле Белгија (1892. године), Аргентина (1914. године) и Аустралија (1924. године). Данас је гласање обавезно у Аустралији, Аргентини, Белгији, Боливији, Бразилу, Конгу, Костарики, Еквадору, Египату, Грчкој, Хондурасу, Либану, Лихтенштајну, Луксембургу, Мексику, Науруу, Парагвају, Перуу, Самои, Сингапуру, Тајланду, Турској и Уругвају.

Осим овога, гласање је обавезно у неким државама САД-а, једном швајцарском кантону и у три региона Аустрије.

Ако ипак не желите да гласате, а немате ваљан разлог за то ризикујете казне - од новчаних до затворских (иако није забиљежно да се то до данас негдје и догодило). Такав случај у пракси се дешава само уколико се ни након опомене, не плати новчана казна.

Умјесто тога, неке државе су као казну за оне који не желе да гласају одредиле укидање одређених грађанских права. У Перуу, на примјер, ако не гласате нећете моћи да завршите неке административне послове, у Боливији ће вам три мјесеца бити онемогућено да примате плату, а у Белгији нећете моћи да се запослите у јавној управи.

Нарочито је интересантан примјер “колијевке демократије” - Грчке. У овој земљи гласање је обавезно од 1926. године, а казна за оне који то ипак не желе да ураде биле су административне природе - нисте могли добити пасош, радну или возачку дозволу. Забране су укинуте 2000. године, мада као нека врста “неписаног правила” важи да ће вам добијање ових докумената бити отежано ако не гласате.

Обавезно гласање - за или против

Водећи аргумент против обавезног гласања је да то није у складу са слободом коју гарантује демократија. Гласање није суштинска обавеза, па такви закони крше слободу грађана.

Са друге стране, и аргумената за има на претек! Заговорници обавезног гласања тврде да су одлуке које доносе демократски изабране владе легитимније када учествује већи проценат становништва. Они даље тврде да гласање, добровољно или не, има едукативни ефекат на грађане. Осим тога, политичке партије могу имати финансијску корист од обавезног гласања, јер не морају да троше ресурсе убјеђујући бирачко тијело да би уопште требало да изађе на изборе.

На крају, ако је демократија владавина народа, претпоставља се да то укључује сав народ тј. да је одговорност сваког грађанина да бира своје представнике.