Моноперспектива против мултиперспективе
Није предсједник Републике Српске Милорад Додик против лекција у бошњачким уџбеницима о геноцида у Сребреници ни против лекције опкољеног Сарајева, он је против геноцида над принципима историјске науке!
Потпуно су у праву предсједник Републике Српске Милорад Додик и министар образовања др. Дане Малешевић који најављују да неће дозволити употребу уџбеника историје из Федерације БиХ са лекцијама о опкољеном Сарајеву и геноциду у Сребреници, јер у њима се говори само о српским злочинима и српским злочинцима и бошњачким жртвама, а нема ништа о српским жртвама и бошњачким злочиницима. Нити ће бити у новим, јер се лекције за нове уџбенике пишу на основу хашких пресуда, у којима Срби нису жртве, него су само злочинци.
Питам се да ли би ико из Федерације БиХ подржао кориштење у Федерацији БиХ уџбенике историје из Републике Српске у коме у лекцијама о опкољеном Сарајеву и геноциду у Сребреници не би било ништа о бошњачким жртвама и српским злочинима и злочиницима?
Који су моји аргументи за тврдњу да предсједник Републике Српске Милорад Додик није генерално против лекција о геноциде у Сребреници и о опкољеном Сарајеву? Он је против принципа историјске науке коју заступају и примјењују и желе примјенити аутори уџбеника историје из Федерације БиХ, који тако врше геноциде над историјским догађајима.
Историја мора да буде заснована на принципима науке и не смије да буде средство пропаганда. Настава предмета историје треба, мора бити заснована на приниципима мултиперспективног приступа и не смије бити средство пропаганде и манипулације кроз монтиране слике и националистичке верзија прошлости, негирања историјских чињеница, злоупотреби и селекцији историјских извора.
У Сарајеву је на дјелу је борба између заосталог и застарјеолог моноперспективног приступа, који заговарају сарајевски историчари који поручују преко предсједника Управног одбора Удружења наставника хисторије КС Асмир Хасичић, да “Морамо на професионалан, педагошки начин дјеци објаснити шта се десило, користећи се искључиво међународним изворима. Нису нам потребни ни бошњачки ни хрватски ни српски извори јер има пуно материјала који је осигурао Хашки трибунал, а он дефинише појам геноцида у Сребреници и опсаду Сарајева и нема потребе да то било ко доводи у питање.“ Постоје тачне бројке с именима и презименима страдалих људи и нема преувеличавања. (https://www.klix.ba/vijesti/bih/nastavnici-historije-ne-pristaju-na-moratorij-djeca-moraju-znati-sta-se-desilo-od-92-do-95/170412011) и мултиперспективног приступа који заговара међународна заједница, која тражи да се у писању о историјским догађајима користи више извора.
Асмир Хасичић, сматра да представници невладиних организација, међу којима је и аутор овог текста, који сматрају и јавно су изнијели став да овакав ненаучни застарјели историјски приступ при писању уџбеника историје који намјерно заборавља и не освјетљава у лекцијама истине и о другим догађајима везаним за геноциде у Сребреници и о опкољеном Сарајеву, а то су злочини над српским народом, изазвати и продубљавати међунационалну мржњу. Он тврди да су наши ставови “измишљања која имају циљ да активирају међународну заједницу која се укључује када је ријеч о осјетљивим темама.”
Њему и његовим налогодавцима, истомишљеницима смета став OSCE-а који и даље сматра да се треба поштовати мораториј на теме које се тичу догађаја у БиХ од 1992. до 1995. године, које не требају бити у уџбеницима историје.
Разочаран понашањем међународне заједнице OSCE-а која је већ реаговала и најавила продужетак мораторија невољно, разочаран закључује да је могуће рјешење, продужење мораторија стављање проблема под тепих. “Најбољи компромис би био да се продужи мораториј, али то је стављање проблема под тепих”, закључује Хасичић.”
И ако међународна заједница одустане од мораторија да се у уџбеницима историје не говори о темама које се тичу догађаја у БиХ од 1992. до 1995. године, неће одустати од захтјева да се поштује мултиперспективни приступ, поглед на одређене догађаје са више страна и на основу више историјских извора, које данас бошњачки писци уџбеника не поштују и не мисле поштовати, јер желе свој рад засновати на моноперспективном приступу, користећи само хашке пресуде, и тако форсирати, износити само једну истину, њихову. Они се тога и боје јер знају шта ради међународна заједница у сусједним земљама, а везано је за уџбенике историје.
Хасичић и његови наредбодавци из странке СДА, знају да међународна заједница, OSCE у Србији помогла да се на примјер у уџбенику историје, примјењујући мултифункционални приступ писању историје. Поштујући тај приступ на сљедећи начин обрадили лекције о акцији хрватске војске Олуја. Свима је познато да Хрватски аутори виде само први дио Олује, а Српски аутори само други дио. У уџбенику историје представљена су оба дјела Олује. Представљена је и хрватска војна акција и који су узроци за војну акцију, представљене су дилеме око те акције. Представљено је и све што се послије десило-српско избјеглиштво, српске жртве, спаљене куће и отворено је питање кроз начин на који се данас обиљежава Олуја. Стављене су фотографије са Томпсоновог концерта И парастос у цркви Светог Марка у Београду.
Нису њима основни проблем представници невладиних организација, а ни предсједник Републике Српске Милорад Додик и министар просвјете др. Дане Малешевић који говоре да ће урадити све да се уџбеници са садржајима који не задовољавају критерије мултифункционалног приступа у описивању историјских догађаја, који се пишу само на основу хашких пресуда, неће моћи користити у школама у Републици Српској. Њима је основни проблем међународна заједница која ће, надам се зауставити манипулације и пропаганду која се налази у лекцијама из њихових уџбеника историје.
У току су напади и осуда путем медија и друштвених мрежа премијера и министра који својим изјавама, којима најављу да неће прихватити такве уџбенике, садашње и нове, који на једностран начин приказују геноцид у Сребреници и опкољено Сарајево, потенцирајући само да то предсједник Републике Српске негира геноцид у Сребреници и опкољено Сарајево, а не питају се о квалитету тих уџбеника и њиховом утицају на међунационалне односе.
Ако се медији и невладине организације у Федерацији труде да осуђују оне који шире пропаганду и манипулишу кроз монтиране слике и националистичке верзија прошлости, при том негирају историјске чињенице, и злоупотребљавајући историјске изворе. Морално је да имају исти третман према свима који се са тим баве. Ако се тако не понашају и они сами постају пропагандисти и манипулатори.
Нико из медија није упитао ни предсједника, а ни министра који аргумент стоје иза њихових изјава, а нити су питали представнике међународне заједнице за мишљење како ријешити овај проблем.
Посебно би било занимљиво и неопходно прије рјешења овог проблема, чути мишљење професора историје са универзитета у БиХ о овој теми.
Историчари као и новинари знају да их научна и новинарска етика обавезује да користе више извора и да чују више страна.
