Није тачно да је неко најтерао Србе Сарајева на поља, брежуљке, брда и планине Града Сарајева да одатле убијају свој град, јер су они 1992. године на пољима, брежиљцима, брдима и планина пребивали, боравили и само су изашли у своја дворишта да бране свој завичај.

Када се изврши увид у попис становнштва из 1991. године и књиге катастра приватне имовине, и ти подаци се упореде са линијама два одбрамбено-опсадна прстена на Сарајевском ратишту може се видјети да су оне ишле територијама које су у већини биле у власништву Срба Сарајева и да су на тим територијама живјели већином Срби Сарајева!

Мавлудин Чајић пита на фејсбуку моју пријатељицу Јелену Беочанин :“Па ко 90их натјера Србе из СА на околна брда изнад СА? Шта су друго радили с тих врда него убијали свој град. Госпођо немојте паметоват пуно из БГ, доста нам је глупих индоктрина од тамо, па и та о Србији с којом је почео рат.“

Више стотина пута сам јавно говорио и писао о грађанском рату на Сарајевском ратишту, а посебно објашњавао, аргументовано освјетљавао своје твдње наводеће брежуљке, брда, планине које је запосјела Армије Републике Босне и Херецеговине, припаданици Првог корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине  и тако разбијао лажну тврдњу да су само Срби Сарајева, припадници Сарајевско-романијског корпуса изашли на брда, брежуљке и планине Града Сарајева.

Поштовани Мевлудине Чајићу, на почетку рата 1992. око 45.000 грађана Сарајева свих национаности, највише Срба су напуситли Град Сарајево, авионима, аутобусима и аутомоблима и нису се зауставили на брежуљцима, брдима и планама Града Сарајева (опрости што сам овако прецизан, то је због тога што сам био одликаш на часовима у основној школи Познавање природе и друштва, лекције Мој завичај. А послије сам годинама и ходао и шетао ( и ратовао) по овим брежуљцима, брдима и планинама Сарајева па Вама а и другима преносим своја сазнања и доживљаје).

Поштовани Мевлдудине, на територији Града Сарајева и прије рата на пољима, брежуљцима, брдима и планинама су живјели помијешани и Срби и Бошњаци и остали народи и народности. Ви и Ваши годинама пласирате лажну тврдњу да су Срби изашли из града, са поља и отишли на брежуљке, брда и планине Сарајева. Ви питате и тврдите: „Шта су друго радили с тих врда него убијали свој град.“

Срби Сарајева са оружјем су само изашли на границе свог сарајевског завичаја, а некад је то било поље, некад брежуљак, некад брдо. Насупрот њих на пољима, брежуљцима, брдима и планинама Града Сарајева су били наоружани Бошњаци на војним линијама, у два опсадно-одбрамбена прстена.

На ужем опсадно-одбрамбеном прстену Армија Републике Босне и Херцеговине држала је сљедеће брежуљке и брда: полазимо од Враца, Дебело брдо, Беркуша, Чолина капа, Јарчедоли, Фалетићи, Седреник, Грдоњ, Кромољ, Кобља глава, Хум, Хумско брдо, Жуч, Швабино брдо, Бријешће Брдо а Војска Републике Српске, Храсно Брдо, Враца, Грбавица, Кнегиња, Видиковац, Брус, Биоско, Мрковићи, Радава, Пољине.

На ширем опсадно-одбрамбеном прстену Армија Републике Босне и Херцеговине држала је сљедеће бежуљке, брда и планине: полазимо од Звијезде изнад Олова, Звијезда, Чемерска планина, Волујак, Чубрен, Ормањ, Кошчан, Тиново брдо, Ступник, Игман, Бјелашница, Трескавица, Јахорина, Деветак, Јавор изнад Жепе.

На ширем опсадно одбрамбеном прстену Војска Републике Српске држала је дијелове: Звијезде, Чемерске планине, Волијека, Игмана ( Дебело брдо, Аишник, Страишта), дијелове Јахорине, Деветка и Јавора.

Резултати непристрасног и објективног научно истраживања су показала да су наоружани Бошњаци посјели више брежуљака, брда и планина Града Сарајева, Сарајевског ратишта, односно да су држали вше виших кота на пољима, брежуљцима, брдима и планинама, а то се може видјети и на овдје постављене моје двије мапе.

Непристрасно и објективно научно истраживање би такође показало, прелиминиарни резултати на то указују, да се у саставу Првог корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине налазило у процентима више бораца који нису живјелу у Граду Сарајеву 1992. године, односно да се у Сарајевском романијском корпусу Војске Републике Српске налазило у процентима мање бораца који нису живјели у Граду Сарајеву 1992.године.

Аутор: Душан Шеховац