Већ 27. септембра почели су широм Србије протести због покушаја изборне крађе, а два дана касније рудари Колубаре ступили су у штрајк.

-Желим да честитам Војиславу Коштуници, а ја ћу сад мало да се одморим - овако се Слободан Милошевић 6. октобра 2000. године опростио од функције предсједника СР Југославије, признајући тек тада, послије великих народних демонстрација, да је изгубио предсједничке изборе, одржане прије двије деценије, 24. септембра 2000. године. Предсједнички избори одржани су истовремено с изборима за Скупштину СРЈ и локалним изборима у Србији.

Савезна изборна комисија саопштила је да је кандидат Демократске опозиције Србије и лидер ДСС-а Војислав Коштуница освојио 48,22 одсто гласова, а кандидат СПС-а Слободан Милошевић 40,24 одсто гласова, послије чега је њен предсједник Боривоје Вукичевић изјавио да су приведене крају припреме за други круг избора 8. октобра. ДОС, који је чинило 18 опозиционих странака, тврдио је, међутим, да је њихов кандидат побједио у првом кругу, и то с освојених 52,54 одсто гласова, одбијајући сваку помисао на одржавање другог круга избора.

Већ 27. септембра почели су широм Србије протести због покушаја изборне крађе, а два дана касније рудари Колубаре ступили су у штрајк. ДОС је позвао грађане да се 5. октобра окупе испред Савезне скупштине у одбрану изборних резултата. Милошевић се, међутим, спремао за други круг избора, игноришући протесте.

Не схватајући колико је незадовољство грађана, Милошевић је, у склопу кампање за други круг, 2. октобра одржао говор у коме је рекао да “припадници врха ДОС-а новцем унесеним у земљу поткупљују и застрашују грађане, организују штрајкове, немире и насиље, не би ли зауставили производњу, сваки рад, активност, све са циљем да западне земље овде испуне своје циљеве.“

Говорио је о распарчавању Србије, да ће „Црна Гора постати мафијашка држава”, поручивши да „грађани могу да му верују, а и не морају”, као и да је сматрао за „своју дужност да упозори грађане на последице активности које финансирају и подржавају владе НАТО алијансе."

-Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће моћи никада да се отклоне. Не нападају они Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије. Моја је савест у том погледу мирна- рекао је.

Овим говором је само подстакао још веће незадовољство грађана, а ДОС је позвао грађане да се 5. октобра окупе исред Савезне скупштине, дајући Милошевићу рок да до 5. октобра у 15 часова призна побједу Војислава Коштунице. Демонстранти су 5. октобра у колонама аутомобила, аутобуса и камиона, пробијајући се кроз полицијске барикаде булдожерима кренули пред Савезну скупштину.

Први покушај заузимања Скупштине полиција је спријечила, али сљедећи није могла. Политика подсијећа  да је тада запаљен парламент, а и данас се могу чути тврдње оних који су тада поражени да је то учињено како би се запалила изборна документација, да се никад не би сазнала истина. Тврди се да је Коштуница имао више гласова, али да није побиједио у првом кругу, додуше, обавезно се каже и да би он побиједио у другом кругу.

Та спорења ће се наставити, али, у сваком случају, стотине хиљада грађана на улицама Београда ни сузавац није спријечио у одбрани изборног резултата. Милошевић је 6. октобра признао пораз и честитао Коштуници, који је 7. октобра пред посланицима Савезне скупштине у Сава центру положио заклетву и постао предсједник СРЈ.