Дугогодишњи предсједник Србије и Савезне Републике Југославије, Слободан Милошевић, умро је 11. марта 2006, прије 19 година, у притворској јединици Трибунала за бившу Југославију у Хагу. Имао је тада 64 године.

Слободан Милошевић био је најистакнутија личност српске политике посљедње деценије 20. вијека.

Чак и када су међународне оклоности наметале расплет догађаја независно од његове воље, утисак је био да је улога Милошевића важна.

Рођен је Пожаревцу августа 1941. Родитељи су били родом из Црне Горе.

Отац Светозар, по образовању богослов, радио је као вјероучитељ и наставник руског.

Мајка, која је послије развода радила као васпитачица у средњошколском центру у Пожаревцу, била је изразити сљедбеник вредносног модела који је донио поратни режим под вођством КПЈ, што, изгледа, није у тој мјери важило за оца који је послије развода живио у Црној Гори.

Слободан Милошевић је члан Савеза комуниста, како се КПЈ звала од 1952, постао још 1959. године као гимназијалац.

Његовом политичком опредјељењу, осим породичног насљеђа, извјесно је помогла и емотивна веза из средњошколских дана, потом брак, са суграђанком Мирјаном Марковић, која је имала озбиљну углед у партијским структурама као ванбрачна кћерка Моме Марковића, високог поратног функционера и скојевке Вере Милетић.

Њена трагична судбина у завршном периоду окупације, по свему судећи пресудно је одредила Миру Марковић.

Слободан Милошевић је Правни факултет Универзитета у Београду окончао крајем 1964. године.

У завршним годинама студија запослен је у Универзитетском комитету СК.

Био је учесник више радних акција, још од средњошколских дана.

Већ у другом семестру доспио је на позицију руководиоца факултетског комитета СК.

Од 1966. радио је Скупштини града Београда, а од 1970. у предузећу Техногас.

Надаље, паралелно је градио каријере у партији и привреди, да би у другој половини 80-их доспио у врх политике тадашње Србије и Југославије.

Крајем седамдесетих постаје предсједник Пословног одбора Београдске банке.

Извјесно вријеме, био је представник банке у САД, у Њујорку.

Паралелно, 1980. доспијева на чело општинског комитета СКЈ Стари град.

Средином 1982. постаје члан ЦК СК Србије, двије године потом нашао се на челу Градског комитета СК Београда.

Предсједник Предсједништва ЦК СК Србије постаје маја 1986. године.

Преломни догађај његовог живота била је Осма сједница ЦК Савеза комуниста Србије, септембра 1987. године.

Био је то потпуни разлаз Слободана Милошевића и Ивана Стамболића, који га је претходно деценијама доводио на важне позиције, од Техногаса до мјеста предсједника Предсједништва ЦК СК Србије.

Сукоб је јавности представљен као посљедица неслагања око метода којима би требало рјешавати кризу на Косову и Метохији.

Осма сједница ЦК СКС била је заправо нека врста пуча у врху српске партије.

Манири и методе које је Милошевић користио изненадиће многе, посебно старе партијске кадрове.

Од тада, концентрисао је у својим рукама сву моћ на нивоу Србије.

Слободан Милошевић упамћен је по промјени уставног положаја аутономних покрајина унутар Србије, што су његове присталице истицале као велику заслугу, иако је већи дио тог посла заправо претходно већ обавио Иван Стамболић, али тихо, као унутарпартијско надметање.

Преврату унутар партије претходио је боравак Милошевића на КиМ 24. априла 1987. године, када започиње његова шира популарност након иступа на митингу Срба у Косову Пољу.

Надаље, окупљања незадовољних Срба са КиМ пратила су више политичких акција Слободана Милошевића, како у Београду, тако у Новом Саду, Црној Гори.

Покушаји сличних окупљања у другим срединама, западније, онемогућени су.

Маја 1989. постаје предсједник Предсједништва СР Србије.

На првим директним изборима, децембра 1990. огромном већином гласова изабран је за предсједника Србије.

На оснивачком конгресу Социјалистичке партије Србије, 27. јула исте године, изабран је за предсједника те странке образоване спајањем дотадашњег Савеза комуниста и Социјалистичког савеза радног народа. На челу СПС био је до смрти.

На пријевременим изборима, децембра 1992. поново је изабран за предсједника Србије, а од 1997. до октобра 2000. године био је предсједник Савезне Републике Југославије.

Милошевић је предводио делегацију СРЈ и Републике Српске током мировних преговора у Дејтону, САД, новембра 1995. године.

Споразум је коначно потписан у Паризу, у децембру, чиме је успостављен мир у БиХ.

На изборима крајем септембра 2000. кандидат Демокатске опозиције Србије за предсједника СРЈ, Војислав Коштуница, задобио је битну предност.

Пошто је званично најављено одржавање другог изборног круга услиједио је масовни бунт и преврат 5. октобра 2000, чиме је Милошевић развлашћен.

Урушавању његове популарности извјесно је, осим агресије НАТО на СРЈ 1999. године, допринјело цјелокупно искуство распада Југославије, у чему је он био само један од актера, као и ратови, санкције и сиромаштво деведесетих.

Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу објавио је 27. маја 1999. године, током НАТО агресије на Србију односно СРЈ, оптужницу против Милошевића.

Ухапшен је 1. априла 2001. године, а изручен Хашком трибуналу 28. јуна исте године.