Енергоинвест је отпочео своју дјелатност 1951. године, када је основан Електропројект Сарајево, као мали пројектни биро на челу са Емериком Блумом.

Емерик Блум (1911–1984), оснивач и први директор Енергоинвеста, рођен је у скромној јеврејској породици у Сарајеву. Већ у својим двадесетим годинама заједно са Оскаром Даноном, Мешом Селимовићем, Исметом Мујезиновићем и Војом Димитријевићем је покренуо Collegium Artisticum. Убрзо након повратка са школовања на Универзитету у Прагу гдје је дипломирао електротехнику, 1941. године ухапшен је и одведен у усташки логор Јасеновац, гдје је као затвореник одржавао електричну централу. Организује успјешан бијег из тог логора 1944. године. Умро је крајем јуна 1984. године након што је завршио своје посљедње послове у одбору за организацију 14. зимских олимпијских игара у Сарајеву.

1958. године Енергоинвест постаје извозно оријентисана компанија која своје пословање шири по цијелом свијету.

У току првих 40 година пословања Енергоинвест се развио у моћну организацију високог угледа, не само у бившој Југославији већ и у читавом свијету.

Организован у 57 радних и 120 основних организација удруженог рада, лоцираних у свим републикама и покрајинама бивше Југославије, Енергоинвест је запошљавао преко 54.000 радника, односно 0,8 % укупно запослених у СФРЈ и био највећи извозник са 15 властитих предузећа у свијету и 27 представништава.

Историја “Енергоинвест – Расклопна Опрема” а. д. Источно Сарајево почиње 1954. године када је почела производња опреме средњег и високог напона базирана на страним лиценцама.

Послујући у саставу Енергоинвеста, Е-РаОп је свој златни период остварила крајем седамдесетих година прошлог вијека. Захваљујући првенствено развоју производа и стручној кадровској основи, заокружен је властити производни програм који омогућава извоз у износу од 80% годишње производње у више од 60 земаља свијета на свим континентима.

Почетак грађанског рата у БиХ, 1992. године, “Енергоинвест – РаОп” дочекао је са око 2.700 запослених радника и висином промета на годишњем нивоу око 100 милиона USD.

Ратна разарања оставила су велике посљедице и нагомилане проблеме овом колективу, заостајање у техничком развоју, блокаде тржишта, недостатак финансијских средстава, технолошке вишкове радне снаге и друго, тако да је једини излаз, како се тада мислило, био у приватизацији која је проведена 2006. године.

У међувремену, предузеће је промијенило облик организовања у 2000. години, када је из државног предузећа прешло у акционарско друштво.

Од почетка приватизације почиње и суноврат овог гиганта који је генерације и генерације одшколовао, отхранио, а само повлачењем читавог низа погрешних потеза сада је постао историја. У наставку вам доносимо ток распада и нестанка Е – РАОП-а, гиганта из Источног Сарајева и РС.

– На основу Уговора о продаји државног капитала од 14. 3. 2006. године, потписаног између Дирекције за приватизацију Републике Српске из Бањалуке и купца “Југотрејд” Београд, “Е – Расклопна опрема” а. д. Источно Ново Сарајево је продата поменутом купцу за 500.000 КМ. Купац капитала је постао већински власник са удјелом од 64% у укупном акцијском капиталу, што износи: 41.347.764 КМ

– Уговором се купац капитала, “Југотрејд” Београд, обавезао на инвестиционо улагање у износу од 2.000.000 КМ, затим запошљавање новог броја радника (259) тако да их буде 600 на крају треће године приватизационог периода.

– У 2008. години остварен је губитак у пословању у износу од 6.754.224 конвертибилних марака.

– Послије неуспјеха приватизованог РаОп-а, претходно наведени купац је остао без имовине, радници РаОп-а су без икаквих примања остали препуштени на милост и немилост власти РС, а РаОп у страшним дуговањима.

– Судским путем је 2013. године непокретна имовина (земљиште, објекти) “Енергоинвест – РаОп”-а продата фирми “Електроинжењеринг” д.о.о. из Бањалуке која је у власништву руских инвеститора, руска компанија “Кер-инжењеринг ЛТД Казан”. Тада “Енергоинвест – РаОп” (без имовине) одлази у стечај, а на купљеној имовини инвеститор оснива предузеће “Е – ЕеОп” д.о.о. Источно Сарајево.

– Покретна имовина остаје у власништву Владе РС, с тим што је направљен уговор са инвеститорима о уступању опреме на коришћење уз могућност куповине, али инвеститори нису искористили ту могућност и Влада РС је још увијек власник покретне имовине (машине, опрема,…) бившег “Е – РаОп-а”.

Коначан циљ, како је тада представљено јавности, био је стварање велике ремонтне базе која би била суштинска ремонтна база за простор југоисточне Европе за ремонт великих енергетских објеката, при чему је планирана и производња нових производа.

Обећано је да ће електроенергетска опрема коју производи ово предузеће бити испоручена купцима на територији РС, БиХ и држава у окружењу, као и у Руској Федерацији, Казахстану и другим тржиштима.

Испоставило се, међутим, да је и овај покушај био још један неуспјех власти да се ријеши судбина овог предузећа. У 2014. години радници су протествовали тражећи да им буду исплаћена дуговања на основу пресуда које је донио Основни суд у Источном Сарајеву.

Подсјећамо да је приликом продаје непокретне имовине РаОп-а од средстава која су том приликом наплаћена, Пореска управа РС наплатила укупна дуговања овог предузећа са каматама, затим већи број радника који је имао правоснажне пресуде, а за око 30-ак радника нису исплаћена средства на основу тужби. Поред тога, један број радника није уопште поднио тужбе против овог предузећа.

Радницима се тада дуговало око 1.200.000 КМ, а није уплаћено ни 12.000 КМ како би 158 радника РАОП-а који су се налазили на Бироу остварили своја права и овјерили здравствене књижице.

Један од бивших радника РАОП-а рекао је тада да “њихова агонија траје седам година, фабрика се продаје три пута, а радницима се не исплаћују дуговања”. 

У међувремену, и за остале раднике је кроз разне системе извршена одређена надокада средстава која потражују, али ни близу стварним износима и стеченим правима, а како ствари стоје највјероватније неће никад ни бити.

И дан данас свједоци смо агоније у којој се налази некадашњи гигант и његови сада већ бивши радници.

Након тога, у “Е – ЕеОп” сви процеси су заустављени, руски инвеститори су крајем 2015. године обуставили све и “ишчезли”, покретна имовина је још увијек у власништву Владе РС, стоји закључана у кругу предузећа и пропада, а ни све потребе и права радника нису испуњене.

Зашто нисмо били способни да спасимо или реорганизујемо оваквог гиганта? Да ли постоји ико способан да покрене исплативу производњу у било каквом капацитету? Зашто надлежни дозвољавају пропадање индустрије? Шта и гдје са радницима који немају правних начина за остварење легално стечених права? Шта са непокретном, а шта са покретном имовином овог индустријског гиганта која је у власништву Владе РС, а пропада, ко и зашто то дозвољава?

Да ли је могуће да је одговор на сва ова питања - пожар?

До када ћемо себи постављати питања, присјећати се како је некада било добро и чекати неке будуће пожаре?