Инциденти потакнути националном мржњом који су посљедњих дана ескалирали у Сарајеву, Мостару и Бијељини, а у којима су главни актери били млади људи, чак и дјеца, послали су драматично упозорење о будућности ових простора.

Серија напада на Србе у Сарајеву почела је бушењем гума на аутомобилима са српским регистарским таблицама, да би кулминацију доживјела прије неколико дана у Илиџи, када су се на мети нашли чак и родитељи српских дјечака који су били учесници фудбалског турнира. Оно што је јавност запрепастило чак и више од напада на родитеље српске дјеце био је снимак са истог турнира, на коме се јасно чује како дјечаци почетних разреда основних школа из Сплита хорски вичу: “Убиј Србина”!

Прије мучних догађаја у Сарајеву на мети вандала нашла се и обновљена православна Саборна црква у Мостару, а јавност је такође била шокирана снимком на којем се виде малољетници који уринирају у дворишту џамије у Бијељини.

Покушаји релативизације

Иако је полиција брзо пронашла нападаче на Србе у Илиџи, те идентификовала малољетнике који су оскрнавили муслиманску богомољу у Бијељини, оно што је “упадало” у очи јесте одуство било какве озбиљније осуде наведених инцидената од стране водећих политичара из народа којем припадају нападачи.

Напади на Србе у Сарајеву и демолирање православног храма у Мостару, очекивано, изазвали су лавину реакција и осуда у Републици Српској, док је идентичне реакције међу бошњачким политичарима изазвао инцидент у Бијељини. С друге стране, покушаји релативизације праве серије напада на Србе у Сарајеву упадљиво су присутни код једног дијела бошњачких политичара и тамошње јавности, а на друштвеним мрежама и у појединим медијима покушава се провући теза како су, малтене, нападнути српски родитељи и дјеца сами “испровоцирали” оно што им се десило.

Социолог Иван Шијаковић за "Српскаинфо" каже да га је посебно поразило то што су виновници посљедњих инцидената, потакнутих националном мржњом и нетрпељивости, млади људи који су рођени годинама послије рата.

– Оно што ме је посебно шокирало јесте снимак десетогодишње дјеце која вичу оно што вичу, као и податак да су нападачи на Србе у Илиџи двадесетогодишњаци. Очигледно је да је мржњом затровано неколико генерација. Таква мржња се учи у кући, форсира се у школи, на улици, у медијима. Политичари су ту само искористили елементе мржње који очигледно постоје у народу. Политика је то прихватила и стално ради на подјелама које нису логичне ни природне. Умјесто да се говори о томе како су овдје народи врло слични, како живимо на истом простору, да говоримо практично истим језиком, стално се форсира прича о разликама, а онда те разлике морате вјештачки да изграђујете. Тако се повлачи тај ланац конфликата који доводи до оваквих ствари – оцјењује Шијаковић.

Народ гори од власти

Он истиче да је, заправо, једина битна разлика међу народима у БиХ њихово вјерско опредјељење, те да је управо тај фактор пресудан за нерационалну мржњу која, према његовим ријечима, на овом простору траје већ дуже од вијека.

– Међу Србима, Бошњацима и Хрватима не можете наћи неку разлику у генетској структури, немате разлику у расној припадности, језику, нити можете да докажете толику различитост међу људима у БиХ каква је, на примјер, између нас и Нијемаца, Норвежана, Кинеза, хиндуса, афричких црнаца… Због тога се национални идентитет овдје гради на вјерској разлици, а онда тај идентитет доказујете мржњом према другима. То је овдје довело до страшних покоља у Првом свјетском рату, посебно је ескалирало у Другом свјетском рату, а на крају и деведесетих година прошлог вијека. Веома је несрећна ситуација да свој идентитет градите на само једном елементу, а то је мржња према другима – закључује Шијаковић.

Историчар и бивши дипломата, Слободан Шоја, истиче да је “страшно, мада разумљиво”, то што дјелује да нико није претјерано изненађен серијом инцидената и излива међунационалне мржње у БиХ.

Реагујући на посљедње догађаје, Шоја је на друштвеним мрежама објавио да се “за 24 сата затворио наш троугао зла, који здраворазумске људе престрави, а пакленике обрадује”.

– Мокрење пред џамијом, дјечији позив за убијање Срба и на крају напад на Србе ножем. У хроничној смо и завршној фази привикавања на ненормално. На једно важно питање нико не може наћи одговор: колико се људи у себи радовало или оправдало било коју од ове три монструозности? Свако од нас ће то погрешно процијенити, али мислим да се сви на исти начин заледимо јер знамо да број уопште није мали. Гнусни и нељудски коментари по мрежама говоре јасно да не може јасније. Како непознатих, тако и „познатих“ ликова – истиче Шоја.

Он тврди да се, нарочито од 1990. године, “превише отрова убризгало у ово друштво”, а да они који су тај отров “убризгавали”, према његовим ријечима, нису жељели да производе противотров.

– У међувремену нам је стигло доба кад је једино народ гори од власти. Ако се не нађе неко ко ће искрено жељети да све из темеља промијени, једног дана ћемо се лудачки поклати, а све разумно ће морати да бјежи гдје стигне. Тај „неко“ данас нам је невидљив. Ако се не појави, ови што се крију иза фантомки наставиће своје походе без фантомки. Прије пет или шест година први пут сам написао: „Памтите ове дане по добру! Оно што долази пробудиће у нама носталгију за старим добрим данима посљедњих година 20. вијека“. Од тада пратим колико ћу још година с разлогом понављати ове реченице – наводи Шоја.

Нема брзог помирења

Говорећи о томе кад би у БиХ могло да дође до суштинског помирења, посебно јер дјелује да су млади данас много радикалнији од “старијих” генерација, Иван Шијаковић није оптимиста да ће се то брзо десити.

– Најмање још 50 година неће се моћи ништа озбиљније учинити, јер су мржњу прихватиле младе генерације. Једино би могло да се мијења на начин како су то комунисти радили послије Другог свјетског рата, а то је да се све што је било поништи, да се окрене нови лист и ради врло озбиљан “дрил” социјализације с казнама. Не вјерујем да би то било ко у БиХ прихватио – каже Шијаковић.

Аутор: Борис Кнежевић