Миодраг Лазић  био је директор Ургентног центра Клиничког центра у Нишу и познати ратни хирург на простору бивше Југославије. Преминуо је 2020. године од посљедица корона вируса. Иако није имао обавезу да ради, овај храбри човјек је све вријеме проводио "на првој линији" помагајући својим пацијентима. 

Хуманим дјелима овај примаријус уписао је своје име у легенду. У најтежим данима рата, проводио је дане и ноћи у ратном Сарајеву, спашавајући животе рањених и болесних. Радио је без предаха у опкољеној Илиџи, а своја трауматична искуства сажео је у књизи "Дневник ратног хирурга" која остаје свим млађим генерацијама као аманет да уче шта значи бити човјек. Спасао је хиљаде живота, а и отишао је са овог свијета помагајући до задњег моментима онима којима је помоћ била неопходна. У својој сјајној књизи између осталог, упознао је јавност и са страхотама које су проживљавали Срби и Хрвати у Фојници. 

Фојница је мали градић, смјештен у средишњем дијелу Херцег-Босне, у којем се до задњег тренутка вјеровало да неће бити рата, те да ће то бити једини град поштеђен ратних дејстава. Малобројно српско становништво није напуштало своје домове, а били су у одличним односима са комшијама Хрватима. Нису имали никаквих проблема, и овде се рат дословно није ни осјетио. Све до прољећа 1993. када муслиманске власти одлучују да сравне са земљом све хришћанско. У тим бруталним, агресорским нападима бесомучно су убијани и Срби и Хрвати. Из геополитичких и гостратешких разлога Муслимани-Бошњаци су жељели Фојницу цестовно повезати са Зеницом, у којој је требала бити резервна локација боравка политичког и војног врха тадашње Републике Босне и Херцеговине.

У нападима муслиманских снага, српске куће су 1992. и 1993. паљене и пљачкане, Срби су прогоњени и затварани у логоре, уништавана је њихова имовина, вјерски, друштвени и сакрални објекти, брисан је сваки траг њиховог постојања!

Болница "Жица" на Илиџи прихватала је све пацијенте и Србе и Хрвате, несебично им пружајући помоћ. Др Лазић се трудио да максимално помогне свакој особи која пређе праг установе, а нега и помоћ били су пружани и припадницима Хрватског Вијећа Обране (ХВО). 

У својим мемоарима  записао је следеће:

12.06.1993. 

" И, у цијелој тој гужви, долазе Хрвати, Хрватско вијеће обране. Они немају болницу. Долазе из цијеле централне Босне, Фојнице, Вареша, Какња, Краљеве Сутјеске, Кисељака, Лепенице, Бусоваче и многих других места у централној Босни, гдје се воде жестоке борбе између ХВО-а и муслиманских фундаменталиста. Хрвати имају велики број рањених и мртвих, а немају болницу. Имају једну "назови" болницу, која више личи на магацин смрти. Налази се у Новој Билој, у неком манастиру. Немају ни струје, ни трансфузије, ни хирурга. Људи ту умиру. Све рањенике довозе у нашу болницу "Жица", јер је следећа њихова болница у Мостару, а Мостар гори. Наредна је у Сплиту. Ми им спашавамо животе, и одавде крећу за Сплит. Млада мајка, двадесет једна година, Антонија Јурић. Причала ми је како јој је, на њене очи, убијен муж, два дјевера, родитељи, а мајка њеног мужа гледала је смрт своје троје деце. Са чврсто пригрљеним малим дјететом, Антонија је покушала да бјежи. Стиже је, преко ногу, рафал муслиманских зликоваца. Пада. Дијете остаје. Њу одвлаче у кућу коју пале. Онако пребијене ноге, успјела је да изађе кроз задњи прозор. Није жива изгорела.

Све се то дешава 12. јуна 1993. године, село Ковачи, близу Краљеве Сутјеске. Тешко рањена стиже до Вареша. Носе је од Вареша до нас. Код нас је стигла 16. јуна. После четири дана. Четири дана са прострелном раном десне бутине, смрсканом кости и инфицираном раном. За дијете не зна ништа. Само му је двије године. Моли се Богу да су дијете и свекрва живи. Разговарам с њом. Страх у њеним очима. Жена-дијете. Очи срне, паника, страх. Ипак се опоравља. После мјесец дана опоравка, Антонију и неколико хрватских бораца успјели смо да авионом пошаљемо за Сплит, на даљи опоравак.

Плакали су кад су одлазили. Говорили су: "Ви сте пријатељи." Неко ми је рекао: "Докторе Лазо, гдје год да се сретнемо у животу, да знаш да ти нема спаса! Има да пијемо док не паднемо обојица под сто." Антонија је отишла. Успио сам да сазнам преко пријатеља да јој је дијете живо, а и мајка њеног мужа. Много спашених хрватских живота.."

Срби су извођени из својих кућа, одвођени у логоре, убијани и масакрирани. А многи су страдали од муслиманских граната које су бесомучно падале по српским и хрватским насељима убијајући све што се креће. Др Лазић бележи неке од стравичних момената током муслиманске агресије.

03.07.1993

"Почео сам да оперишем у 21 час, а у четири ујутро изашао из сале. Жена Ката, из Фојнице, граната, шездесет пет година. Стомак разнесен, танка црева на више места, дебело црево, јетра. Одмах потом стиже дете из Фојнице. Повреда главе. 

Доносе и младића из Фојнице, осамнаест година, Флоријан Берић, такође Хрват, борац ХВО-а, буквално разваљен снајпером. Чудни су путеви метка. Прошао кроз плућа, дијафрагму, слезину, бубрег, јетру, дебело и танко црево, све са леве стране. Оперисан. До пре петнаест минута мртав, сада је жив, и преживеће. Негде око 3.30 донесен је скоро мртав, али је сада жив.

...Јутро је пред нама. Напољу лавеж паса. И поново рафали. Непријатељи са Игмана нас свакодневно гранатирају и наносе жртве нашим цивилима, нашој деци. 

Често се дешава да сестра која ради на пријему, и она која прима на Интензивној нези, прима неког од својих најближих. Јутрос нам стиже Наредба о ратном стању и о ратном радном времену. Шта то значи? Значи, ради се без престанка. Па, људи, ми смо у ратном радном времену од првог дана. Ми стално радимо, без одмора. Ова болница је дракстор. Та наредба не важи за ову болницу. На снази је од првог тренутка рата, и биће укинута оног дана када рат престане.

Малопре, кад набрајах серију операција, споменуо сам и једно дете из Фојнице. Не сећам му се имена. Четири године је имало. Тада је гранатирана Фојница, онај део где су живели Хрвати, цивили. Тешко је повређено. Синоћ је оперисано. Јутрос је умрло. Мали Хрват. Сузе у очима српских сестара. Ово је дневник, ово су истргнуте странице живота..."

Дете о којем је др Миодраг Лазић писао, живело је са родитељима у Фојници, а преминуло је у јулу 1993. у болници "Жица". Дечак је убијен током бесомучног напада муслиманских снага на цивилно становништво. Циљано су гађане стамбене зграде где су живели Хрвати, школска игралишта, цивилни објекти са главним циљем да број жртава буде што већи. 

Патње цивила у Фојници

Српкиња Милосава Говедарица (54) такође је убијена 02.07.1993. у једном од бесомучних напада агресора на Фојницу. Била је родом из Фоче.  Јул мјесец 1993. године у фојничком крају био је кобан за многе грађане. Убијени су цивили Мато Лалић (1928.), Никола Бошњак (65 година), Ката Милишић је запаљена у својој кући. Србин Душан Калинић је одведен у непознатом правцу и више нико није ништа чуо о њему, а Парага се хвалио како је особно ликвидирао њега и још других шест Срба.

Као починиоце тих злочина свједоци, а и документи наводе, поред споменутих, Мују Накача из Фојнице; Изета Хурема Мунибова; Мују Пидру; Изета Памића; Едхема Карића; Омера Памића; Реифа Карића; Нијаза Хузбашића из Јачуна, општина Бусовача; Хамду Бурековића званог Нирван; Амира Ајановића; Неџада Кубата; Раифа Памића; Салиха Памића и Фикрета Мешу. 

Малени Иван Ивиш, рођен је 27.12.1985. у Гојевићима, Фојница а убијен је 03.07.1993. године у осмој години живота од гранате испаљене са положаја АБиХ из Дусине и то док је породици помагао да сакупе сено.

Исте године у фојничком селу Поље Шћитово, у својој породичној кући су мучене па убијене / живе запаљене 84-огодишња старица Луца Барбић и њена кћерка Ана Муса, стара 60 година. Тридесет година након смрти Луце и Ане, чланови породица су изгубили наду да ће починитељи овог злочина доћи пред лице правде. Марица Вучић (57) је присилно нестала у Тарчину, а Марина Комљенац (67), родом из Фојнице, заробљена је заједно са супругом Србином и обоје су масакрирани па бачени у јаму Казани. Некако у исто време у Шћитову убијени су Мато Матеша Бабић и жена му Анђелка рођена Бенцун. Њихову кућу покривену шиндром запалили су војници Армије БиХ и у њој су обоје живи изгорели трпећи велике муке. Армија БиХ заузима и фојничке болнице у којима се налази око 800 инвалида и душевно оболелих особа. Седам фрањеваца и пет часних сестара остаје у фојничком самостану. Они посматрају како Муслимани-Бошњаци пљачкају српске и хрватске куће. 

Еврудин Лемеш Парага је у раздобљу 1992.-1994. године починио више убистава на подручју општина Високо, Кисељак и Фојница. Пери Божићу одсекао је главу, а Перу Главчевића убио је из аутоматске пушке, а потом оба тела бацио у провалију. Муслимански војници су у јулу 1993. у Фојници из ватреног оружја убили цивиле Мату Јурака, рођеног 1906. године његовог сина Фрању Јурака (1930.) и Фрањину супругу Марту Јурак (1936.). Пре тога су их злостављали и непрстано пребијали. Припадници Армије БиХ су у лето 1993. године убили Иву Милушића и рафалом покосили Финку Крајиновић, жену од 70 година, а затим запалили кућу у којој је изгорела. 

 У протеклом рату у Фојници мучки су убијена и два фојничка фрањевца - гвардијан фра Никица Миличевић и жупни викар фра Леон Мигић. За њихово убиство на 11 година осуђен је Миралем Ченгић из Високог, док су његови помагачи осуђени на шест мјесеци. Тиме су бошњачки злочинци заиста показали своје право лице и мишљење о православцима и католицима. Хрватски народ доживео је погром у Фојници, а ништа боље нису прошли ни малобројни Срби.

Српкиња Меланија Шекеровић (66) води се као нестало лице од јуна 1992. када је последњи пут виђена. Посмртни остаци Меланије били су сахрањени у заводском гробљу - Баковићи, Фојница, одакле су ексхумирани 08.07.2011. године. Милан Шево (28) нестао 23.12.1992. а његови посмртни остаци ексхумирани су из гробнице у Баковићима 18.11.2010. И Српкиња Радојка Јанковић (53), иначе инвалид, нестала је 26.02.1993. године а њена судбина расветљена је тек 2011. када су њени посмртни остаци ексхумирани из гробнице. 

Међу страдалима су и Зорица Галић (24), Мишо Томичић (10), Драго Станић (66), Анђелка Цвјетковић, Никола Бошњак, Анђелко Бошњак, Луца Чустоња, Иво Мијатовић, Сњежана Зеленика (29) и многи други.

Све српске православне светиње, укључујући и гробља девастирани су и тешко оштећени. Срби су данас сведени на статистичку грешку у Фојници а за прогоне и злочине нико није одговарао. Хрватски народ Фојнице и Кисељака пружио је огромну помоћ српским цивилима и дали су све од себе за заштите нејач, да им пруже дом и уточиште, лијекове, храну, и сваку другу врсту помоћи.