На Видовдан, 28. јуна 1914. године, члан “Младе Босне” Гаврило Принцип извршио је атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву, у којем је од посљедица случајног рањавања преминула и његова супруга Софија Хотек.

Сарајевски атентат послужио је аустроугарским властима за војну инвазију на Србију, што је довело до Првог свјетског рата.

Чланови “Младе Босне” извршили су атентат у знак протеста против аустроугарске окупаторске политике и из тежње већинског српског народа за ослобођење и уједињење.

У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља гдје су се одржавали маневри до Вијећнице: Мухамед Мехмедбашић, Васо Чубриловић, Недељко Чабриновић, /који је бацио бомбу на поворку, али је престолонасљедник одгурнуо бомбу са крова и она је пала на сљедећи аутомобил у колони/, Цвјетко Поповић, Данило Илић, Трифко Грабеж и Гаврило Принцип.

Принцип и остали Младобосанци чули су експлозију и напустили своја мјеста. У том тренутку, сплетом случајности, аутомобил у којем је био Фердинанд прошао је поред Гаврила Принципа који је искористио прилику и потегао пиштољ.

Први хитац је ранио Фердинанда у врат, а други, намијењен гувернеру тадашње БиХ Оскару Поћореку, ранио је Софију у предјелу абдомена. Обоје су подлегли ранама на путу ка резиденцији гувернера.

Принцип је скочио у Миљацку и покушао да изврши самоубиство капсулом цијанида, али није успио. Затим је покушао да испали хитац себи у главу, али су га предухитрили жандари, и ухапсили.

Због атентата на Франца Фердинанда, 12. октобра 1914. године пред суд је изведено 25 младих људи. Суђено им је у монтираном “Сарајевском процесу” од 12. до 23. октобра 1914. године, а пресуде су донесене 28. октобра.

Према аустроугарском закону, смртна казна није могла бити изречена лицима млађим од двадесет година у вријеме извршења кривичног дјела. Недељко Чабриновић, Гаврило Принцип и Трифко Грабеж су стога осуђени на максималну казну од двадесет година затвора гдје су били изложени страшним мучењима. Васо Чубриловић је осуђен на 16 година, а Цвјетко Поповић на 13 година затвора.

Вељко Чубриловић, Михајло Јовановић и Данило Илић, који су помагали Младобосанцима да изврше атентат, погубљени су вјешањем 3. фебруара 1915. у Сарајеву.

Вељко Чубриловић, најстарији међу њима, ноћ пред смрт написао је писмо породици. Оригинал је спаљен, по наредби суда, али се тамничар сажалио прије него што је запалио писмо и преписао га.

Потресне ријечи човјека пред чијим очима је већ била смрт свједоче о вјери да жртва није узалудна, и да ће све, па и његову кћерку Наду, која је тада имала само годину дана, у будућности “огријати слобода”.

Мухамед Мехмедбашић једини је од атентатора који је послије историјског и херојског пуцња Гаврила Принципа успио да се извуче из Сарајева и преко планина побјегне у Црну Гору, у Никшић.

Мислећи да је ту безбједан, почео је да прича о својој улози у Фердинандовом убиству, па су га Црногорци, бојећи се да глас о њему не стигне до Аустроугарске, затворили, а онда га тајно пребацили у Србију. Као потпоручник, учествовао је у повлачењу српске војске преко Албаније.

Године 1919. године вратио се у Сарајево, а 1943. хапсе га усташе. У затвору проживљава страшне тортуре. Преминуо је 29. маја 1943. од посљедица мучења.

Гаврило Принцип је казну служио у чешком Терезину, гдје је и умро 28. априла 1918. године. При крају живота веома је ослабио, имао је 40 килограма, због лоших затворских услова, тамновања и мучења.

На зиду ћелије у којој је умро Принцип је написао: “Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу…”.

А на затворској лименој порцији, у знак сјећања на ноћ уочи атентата када су се видовдански хероји заклели на гробу “младобосанца” Богдана Жерајића да ће они остварити његово започето дјело, Гаврило је урезао стихове: “Тромо се време вуче, и ничег новог нема, данас све као јуче, сутра се исто спрема. Право је рекао Жерајић, тај српски соко сиви – Ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек живи”.

Посмртни остаци “видовданских јунака” након Првог свјетског рата, 7. јула 1920. године пренесени су и сахрањени у заједничкој гробници у Сарајеву да би тек 1939. године њихове кости коначно биле положене у капели “Видовданских хероја” на православном гробљу, у сарајевском насељу Кошево.

Власти Краљевине Југославије поставиле су спомен плочу на мјесту гдје је Принцип извршио атентат, али су је окупаторске њемачке и усташке снаге, које су дошле у Сарајево, уклониле 1941. године и однијеле на дар нацистичком вођи Адолфу Хитлеру.

На истом мјесту, након Другог свјетског рата поново је постављена спомен плоча на којој се налазио натпис: “Са овога мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип је својим пуцњем изразио народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом”.

Ту спомен плочу у протеклом рату у БиХ, 1992. године маљем су уништили припадници муслиманске војске, као и Принципове отиске стопа на мјесту атентата које су се налазиле испред Музеја “Младе Босне”.

Мост у Сарајеву, недалеко од мјеста атентата, 1918. године добио је назив по Гаврилу Принципу – Принципов мост, да би га након протеклог рата власти у Сарајеву преименовале у Латинску ћуприју.

И родна кућа Гаврила Принципа, која је била запаљена у Другом свјетском рату, а обновљена 1964. године и претворена у спомен-музеј који је чувао успомену на овог храброг младића, поново је запаљена 1992. године.