Негдје у ово доба године 1996, године почело је коначно исељавање Српског Сарајева.
По незампаћеној хладноћи, и до тридесет Целизијуса испод нуле, по великом снијегу, неочишћеним друмовима, сами, остављени и издани од свих, на пут у непознато кренуло је између сто двадесет и сто педесет хиљада живих и око три хиљаде у рату погинулих Срба. Оних који су успјешно одбили 34 муслиманске офанзиве а да се не помињу снајперска и артиљериска стална дјеловања непријатеља.
Само у посљедњој офанзиви "Текбир" на око 15 хиљада војника Сарајевскороманијског корпуса ВРС, са 41 топом, 132 минобацача и 24 тенка нападало је око 60 хиљада војника 1. корпуса АБиХ, 21 хиљада јуришника из 2,3,4. и 7. корпуса са укупно 43 топа, 406 минобацача и 19 тенкова, уз артиљеријску подршуку Француза с Игмана и Бјелашнице и Нато авијације.
И опет нису ни помјерили Србе из Илиџе, Илијаша, Хаџића, Вогошће и Грбавице. Нападачима је тад још било преостало да кукумачу о агресији, блокади Сарајева, свом слабом наоружању, папцима са брда Игман, Мојмило, Жуч, Дебело Брдо, Ормањ, Кобиља Глава и да се надају у ненадану помоћ. И она је стигла у виду предсједника Србије, Слободана Милошевића. Истог онога који је Републици Српској увео санкције и блокаду на Дрини, онога који је трговао српским побједама на Бихаћу и Горажду и онога који је уз помоћ патријарха Павла убједио предсједника Караџића да му препусти "златни глас" у мировним преговорима у Дејтону. Уз чашу пића , великодушно, а да му то нико није тражио тај исти "златни глас" поклонио је непријатељима други највећи српски град.
Зарад укидања међународних санкција СР Југославији и очувања Косова и Метохије.
О поклањању Пожарвца Бугарима није ни помислио.
Зарад окончања рата у БиХ и међународног признања Републике Српске.
О Бањој Луци или Лакташима није ни помишљао.
Заузврат Србима су враћени Шипово и Мркоњић Град.
"Тамо имају букве да три човјека кад се ухвате за руке не могу их опасати".
За те неопасане букве дати су:
Жељезара у Илијашу која је гошишње производила 100 хиљада тона окивака, највише на Балкану; која је једина у Југославији имала електро пећи и то пет комада;
ИНТАЛ,фабрика монтажних кућа Интал;
ТАС фолсвагенова фабрика аутомобила;
Енергоинвест, десет фабрика у једном фабричком кругу и енергоинвестов развојни центар у којем је покренут програм за производњу првог европског компјутера;
Фабрика ћилима;
ФАМОС, фабрика мотора;
ЛАСТА, фабрика бицикла у којој се производила сва вертикална саобраћајна сигнализација за читаву Југославију,
Фабрика кока-коле;
фабрика дрвене столарије,
"Илиџанска роса", пекара која је пекла хљеб са 500 хиљада становника Сарајева.
Поред набројаних фабрика у којима се могло запослити преко 100 хиљада радника Милошевић је одустао и од четири фабрике намјенске индустрије.
ПРЕТИС, фабрика муниције:
ОРАО, завод за ремонтовање авионских мотора;
"Специјална возила", фабрика за производњу оклопних транспортрра и
Ремонтни завод Хаџићи, завод за ремонтовање тенкова.
За туристичке, вјерске, образовне, угоститељске,, културне, трговачке и објекте мале привреде и занатства требали би ми дани да их попишем.
И све то стане у чашу вискија.
Сад, тридесет година касније, они који још кукумачу свом опусу мучеништва и страдања додали су Дане одбране Игмана и годишњицу Игманског марша; у центру Илиџе подижу споменик браниоцима; у "Прва" преправљају име Основне школе "Бранко Радичевић", а Срби из Сарајева, осим у Торонту и Перту, свугдје су и сад избјеглице. Будзашто су продали своју имовину, негдје у далеком свијету чуде се дезертерима, србијанским глумцима и пјевачима који им причају хвалоспјеве о Сарајеву и узалуд се труде да им објасне да у читавој Федерацији БиХ, по попису има још мање од 30 хиљада Срба.
На Косову и Метохији живи преко 70 хиљада.
Двадесет пет година послије рата градоначелник Бијељине кад су га изабрали на ту функцију каже "Хвала Бијељини, Семберији и избјеглицама...",а дјеца тих избјеглих Срба из Сарајева и Тузле која су послије 96. рођена у Бијељини и Семберији већ су постали очеви и мајке.
А ја и даље ...гуслам...на суво.
Пише: Жељко Пржуљ
