Церска битка, у којој је српска војска до ногу потукла аустроугарску и однијела прву савезничку побједу у Првом свјетском рату, почела је 12. августа 1914. године.

Од 200.000 аустроугарских војника који су покушали да окупирају Србију, у њој није остао ниједан, осим 4.500 заробљеника.

Током крвавих борби, губици аустроугарских трупа достигли су 27.000, а из строја је избачено више од 16.000 српских војника, од којих је 2.107 погинуло.

Аустроугарски војник и новинар Егон Ервин Киш записао је крајем августа 1914. године о тим драматичним тренуцима у дневнику: „Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бијегу. Једна потучена војска - не, једна разбијена руља јурила је у безумном страху према граници..."

Од 29. јула до 11. августа, аустроугарска армија је започела артиљеријске нападе у сјеверној и сјеверозападној Србији и успјела да формира систем понтонских мостова преко Саве и Дунава.

Срби су знали да је немогуће бранити цијелу границу са Аустроугарском монархијом, у дужини од 550 километара.

Због тога је главнокомандујући, војвода Радомир Путник наредио да се српска војска повуче ка традиционалним одбрамбеним линијама у Шумадији, гдје је могла брзо да дејствује на западу и сјеверу.

Јаки одреди су постављени у Ваљеву и Ужицу, а извиднице на сваку важну тачку дуж границе.

На обронцима планине Цер, у селу Текериш, 19. августа 1914. године, српска војска однела је једну од најславнијих побjеда у Првом светском рату, супротставивши се војној сили која је у том моменту имала шест пута већу територију и једанаест пута више становника.

До 23. августа 1914. године на слободној српској територији није остао ниједан аустроугарски војник.

Генерал Друге српске армије Степа Степановић добио је чин војводе за успјешно командовања у бици.

Битка је веома утицала на војнике аустроугарске војске на Балкану и њене снаге у Црној Гори морале су да напусте Пљевља, која су заузеле 19. августа.

Побједа је привукла свјетску пажњу на Србију и донијела јој наклоност у неутралним и савезничким земљама.

Новински чланци у одбрани Србије постали су чешћи у британским новинама, а земља је била толико цијењена да су одређене групе интелектуалаца у Италији подржавале улазак Италије у рат на страни савезника, наводећи Србију и Црну Гору као примјер.