Када су кренули из Илијаша, фебруар 1996. је био, горе на Требевићу и на Јахорини снијег изнад колена, мајка Ранка Балорда понијела је и кости свог сина, борца Војске Републике Српске.

- Нисмо га смјели оставити гдје је био укопан. Када су сви пошли изнијели смо га да иде са својим борцима, да не остане доље сам - испричала је тих дана несрећна жена.

„Оставили су своје домове и имања, али, нису могли своје мртве. Већина се с правом плашила да ће гробови бити оскрнављени, а други нису могли да оставе своје најмилије да почивају поред убица. То је био догађај без преседана, велики егзодус живих и мртвих“, испричао је у емисији „Сарајевски Срби – нестали народ“ Патрик Барио, члан Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву.

Фебруара 1996. године, кад је кренуо егзодус Срба, српска тробојка замијењена је заставом са љиљанима најприје у Вогошћи. Федерални полицајци, улазећи у пусте квартове, понашали су се као ослободиоци. Док су Срби одлазили у граду је трајало велико славље.

Неколико мјесеци раније, током мировних преговора у Дејтону од 1. до 21. новембра 1995. године, шест сарајевских општина, Илијаш, Вогошћа, Илиџа, Центар и Ново Сарајево, припали су ФБиХ.

Егзодус је почео на Задушнице, 17. фебруара 1996. године, јер су међународни чиниоци напречас одлучили да муслиманске власти преузму српске општине, у неким случајевима и мјесец дана прије рока који је био предвиђен Дејтоном и који се односио на 19. март. Већ тог дана Срби су у Илијашу, Вогошћи, Грбавици, Хаџићима, почели су да откопавају гробове, да ваде кости најмилијих и да се спремају на пут пун јада и чемера, углавном у непознато.

Десетине и десетине хиљада људи кренуло је из свог града. Камиони, трактори са приколицама, „југићи“, понека „фића“, култиватори, оно мало сиротиње што су могли да спакују било је у завежљајима. Страховита зима, на Требевићу снијег скоро до појаса, уплакане жене и дјеца, унезвјерени мушкарци.

- Шта сам понио из Сарајева? Поуку, за сва времена - свједочи на видео-снимку један од оних невољника.

- Одбранили смо наше, а ево шта нам се деси. То је наше, то је српска земља од памтивијека, ко је тај да каже да учини да то није наше - ријечи су још једног од Срба из Сарајева, забиљежене у снијегу, негдје на Требевићу.

Био је то највећи егзодус једног народа у миру који је свијет прије тога видио. Од 17. фебруара до половине марта, из сарајевских општина које су по Дејтону припале ФБиХ иселило се, по неким подацима, 120.000 Срба. Порука Алије Изебеговића да ће „сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд“, била је много јача, речитија, од летака међународних представника на којима су били стихови Алексе Шантића – „Остајте овдје…“.

Преко Требевића сцене су тих дана биле библијске. Завејан пут, тешка мећава, смрзнути људи са иконама, кандилима и завижљајима у рукама. Једни носе велики крст, други сандук са посмртним остацима неког од својих, трећи звоно са цркве, други вуку покућство, столице, столове, кревете, завежљаје са постељином…

- Гледао сам и како на Илиџи, около, копају по гробљима, ваде посмртне остатке својих покојника и носе са собом. Тих дана на Грбавици највише посла имали су лимари који су правили лимене сандуке за посмртне остатке, за кости повађене из земље. Људи јадни, изгубљени, тужни, неке од најстрашнијих сцена из моје ратне фотографске каријере. Многи су палили своје куће, станове. Сјећам се и тренутка када су припадници муслиманске полиције преко моста ушли на Грбавицу када је почело славље, овамо, на другој страни све је било пусто - свједочио је о тим данима за РТ Балкан чувени ратни фоторепортер Милош Цветковић.

Бојан Вегара родом из Хаџића, сада становник Братунца, имао је 16 година када су он и његови кренули у егзодус из Сарајева. Четири ратне године његова породица провела је у Хаџићима, у потпуном окружењу, на стотинак метара од прве линије одбране, од ровова.

- Истрпили смо рат, НАТО бомбардовање, и онда, крећеш у непознато. Замисли само, жена нема пара, нема ничега, рат је, посмртне остатке сина јединца копа и у бурету их носи са собом из Хаџића. Нема сандука, нема ничега… Ми смо борце наше погинуле у рату морали копати, носити са собом, да им гробове не скрнаве, да не би кости вадили и керовима давали. Ми смо знали са ким имамо посла, са муслиманским фундаменталистима - свједочење је Бојана Вегаре за РТ Балкан.

Била је то колона људи који су у годинама рата, борби, погибија, одбранили свој град, своје куће, а сада се од њих тражило оно што ваљда никада раније и нигде није, да њих 150.000 потпадну под власт својих ратних противника.

- Највећи страх је био како ћемо прећи преко аеродрома до Лукавице јер то је била њихова територија. Кренемо онда преко Требевића, то је неки шумски пут, снијег, гужва, застоји, сели се пет општина… Хладноћа, минус 20 тих дана. Неки иду са коњским запрегама, са стоком, путовали су људи по неколико дана. Нико нам није помагао, ни Уједињене нације, нико, био је то збјег један и живих и мртвих - прича Бојан.

На Сокоцу је тих дана формирано Српско војничко спомен-гробље Мали Зејтинлик на које су пренијети посмртни остаци око 1.000 бораца Војске Републике Српске који су током ратних година све до Дејтона били сахрањени по сарајевским гробљима.

Тада је одлучено и да се Срби из Хаџића колективно преселе у Братунац, град на Дрини, на граници са Србијом.

Према попису из 1991. године у Граду Сарајеву од 525.000 становника њих 157.000 изјаснили су се као Срби. Двадесет двије године касније, на попису 2013. године у Кантону Сарајево, од 413.000 становника, као Срби изјаснило се њих тек 13.000 или 3,2 одсто.

Срби из Сарајева расути су данас широм Републике Српске и широм Србије, широм Европе, Америке, Канаде, Аустралије… Расути послије библијског егзодуса 1996. године.

- Оно што није успјело окупаторима у Првом свјетском рату и свим непријатељима у Другом свјетском рату, догодило се у овом посљедњем грађанском рату. Сарајевски Срби расути су широм свијета, а у њиховом родном граду данас их зову агресорима. То је јединствен примјер да систематски, упорно и на лажима, од жртве покушавају да направе злочинца - рекао је прије двије године године на обиљжавању годишњице егзодуса Недељко Чубриловић, тада предсједник Народне скупштине Републике Српске.

Прве године од селидбе у Братунцу, углавном од карцинома, умрло је 800 Срба досељених из Хаџића.

Аутор: Зоран Шапоњић