У једном од посљедњих интервјуа за Срну у марту 2022. године поп Жућо је рекао да су нетачне све приче да је крајем 1995. године вршен притисак за одлазак Срба са Грбавице након потписивања Дејтонског споразума, јер је истина да су они морали да оду, да би сачували животе и избјегли монтиране оптужнице и сарајевске казамате.

Он је навео да се тада није много знало о Дејтонском споразуму, него се о томе тек о Аранђеловдану почело помало говоркати, али нико није причао да се Грбавица мора напустити, мада се то “осјетило по народу а, и по војсци”.

- Након одбијања више од 30 непријатељских офанзива, не желећи да живе под туђом влашћу, око 150.000 сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума напустило је своје одбрањене домове и имања - рекао је поп Жућо.

Прота Чаркић навео је да је посредством француске војске и српског хуманираног друштва “Добротвор” током рата успио да преко Миљацке пребаци и достави више од 120.000 хуманитарних пакета, и то више од пола за муслиманско становништво, а другу половину за Србе, Хрвате и Јевреје који су живјели муслиманском дијелу Сарајева.

- Нажалост, дошло је вријеме да, ипак, морамо напустити Грбавицу коју смо крваво бранили и одбранили. Вид‌јех ја у фебруару да и ја и црква морамо преко Враца до српских територија - причао је поп Жућо.

Тако је касније и било, и прота се 17. марта 1996. године уселио у једну кућицу подно Враца, код гробља у Миљевићима. Ту је мукотрпним и стрпљивим радом изграђена Црква Светог Ђорђа, која је подигнута с циљем обезбјеђивања услова за наставак вјерског живота сарајевских Срба, који су своје духовне потребе током рата у БиХ задовољавали у капели на Грбавици, на чијим је темељима прву службу служио управо прота Војо, батаљонски свештеник, на Преображење, 19. августа 1992. године.

То звоно са капеле на Грбавици било је трн у оку свима са друге стране Миљацке.

- Касније су ми они са друге стране Миљацке причали да сам `звонио` и кад је требало и кад није, а на сваку звоњаву са наше капеле, муслиманској војсци љуљао се морал - причао је прота.

Након што је 16. марта 1996. године, прота Војо предао рапорт војводи Славку Алексићу, војна литија је кренула са Грбавице, али њени учесници нису смјели да буду под оружјем.

- Пратили су нас тада и новинари и камермани, и свакава багра из УНПРОФОР-а. Кретали смо се полако, звоно је мртвачки звонило, на челу крст, па звоно, ја и почасни вод, иза војска и народ, и све тако тужно, али достојанствено до нове капеле и мог новог стана. Овд‌је сам остао, сазидао и цркву и велики парохијски дом, ту је и гробље српских легионара - сјетно је причао поп Жућо.

Поп Жућо истицао је да је Грбавица била једно од најтежих ратишта у Одбрамбено-отаџбинском рату.

- Ниједно бојиште на којем је била српска војска није било у драперијама, па се није џаба говорило: `Сваки лудак који жели да погине, нека иде на Грбавицу, јер га куршум сигурно неће мимоићи` - казивао је поп Жућо.

Након одбијања више од 30 непријатељских офанзива, сарајевски Срби су након потписивања Дејтонског споразума напустили своје одбрањене домове и имања.

Егзодус је започео у децембру 1995. године, а завршен је почетком марта 1996. године.