Кнез Милан Обреновић /1854-1901/ прогласио се краљем Србије 6. марта 1882. године, а седам година касније, на исти датум, абдицирао је у корист сина Александра.
Милан Обреновић био је унук Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша Обреновића.
Током владавине овог српског владара вођено је више ослободилачких ратова, а Србија је стекла међународно признање одлукама Берлинског конгреса од 13. јула 1878. године.
Милан Обреновић је 1876. године, у вријеме када је Србија још била кнежевина, објавио рат Османском царству, али је неспремна српска војска поражена у Првом српско-турском рату.
Више успјеха кнез Милан имао је у Другом српско-турском рату, након чега је Србији на Берлинском конгресу 1878. године призната независност, а у њен састав ушли су Нишки, Пиротски, Топлички и Врањски округ.
Краљ Милан се у спољној политици ослањао на Аустроугарску, од које је добио подршку за проглашење Краљевине Србије 1882. године.
Његов утицај у земљи знатно је ослабио када је у новембру 1885. године повео тромјесечни Српско-бугарски рат због припајања Источне Румелије Бугарској, супротно одлукама Берлинског конгреса.
Краљ Милан абдицирао је 1889. године и оставио власт сину Александру, а касније је и напустио земљу. У Србију се вратио 1897. године као врховни командант војске, коју је потпуно реформисао и модернизовао.
Из Србије је отишао заувијек 1900. године, јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин.
Први српски краљ у модерној историји преминуо је 11. фебруара 1901. године у Бечу од упале плућа, а сахрањен је у гробници у фрушкогорском манастиру Крушедол.
