Пуцњи припадника Територијалне одбране Словеније у војнике ЈНА 27. јуна 1991. године означили су крај Југославије.

Био је то почетак десетодневног оружаног сукоба у Словенији и, показало се, нестанак СФРЈ. Словенија и Хрватска два дана раније, 25. јуна, прогласиле су независност. Савезно вијеће Скупштине СФРЈ истог дана, 25. јуна, прогласило је одлуке о сепарацији ништавним.

Савезна влада, односно Савезно извршно вијеће, потврдило је исти став и донело одлуку о слању формација које је требало да овладају граничним прелазима према Мађарској, Аустрији и Италији, као и да онемогуће постављање граничних ознака према Хрватској.

Одлука СИВ-а о интервенцији званично је објављена сутрадан. 26. јуна. Потписник је био предсједник СИВ-а Анте Марковић. Истог дана припадници ТО и полиције Словеније преузели су граничне пунктове уклонивши обиљежја Југославије. Јединице Пете војне области на чијем челу се налазио Конрад Колшек поподне истог дана покренуле су акцију.

Припадници ЈНА из Илирске Бистрице, њих приближно 350, са 11 тенкова, кренули су пут граниичних пунктова. Сутрадан, 27 јуна, упућени су и припадници савезне милиције и царине, њих 730. Укупно, ЈНА је анагажовала до 2.000 војника са приближно стотину оклопних возила или тенкова.

Наређење је било да се оружје може употребити само изузетно. Уочи сепарације Словеније и Хрватске у Београду је 21. јуна боравио Џејмс Бејкер, челник дипломатије САД.

Нагласио је да Вашингтон неће толерисати никакву промену међурепубличких граница нити употребу силе. Практично то је значило да се неће добро гледати на интервенцију ЈНА. Словенија је иначе још 6. марта 1991. године обуставила одлазак регрута у ЈНА, а 23. марта је затражила да ЈНА напусти Словенију.

У вријеме проглашења отцепљења укупан састав оружаних формација Словеније, дакле ТО и полиције, по извршеној мобилизацији био је приближно 35.000 људи. Отцјепљењу је претходио и састанак представника Словеније и Србије одржан у Београду 24. јануара 1991. године. Слободан Милошевић и Милан Кучан су се тада сагласили "да Србија неће правити тешкоће Словенији ако одлучи да се одвоји сагласно праву Словенаца на самоопредељење до одвајања".

Словеначка ТО запријечила је путеве, одсјекла колоне возила, опколила касарне и уопште објекте ЈНА и одмах употребила оружје, почев од 27. јуна, на читавом простору Словеније. Војска се, иначе, није кретала у борбеном поретку него у маршевим колонама. Поједини припадници ЈНА који су се предавали су побијени.

ЈНА је употријебила и авијацију на више локацја, а хеликоптери ЈНА су такође обарани. Задатак заузимања граничних прелаза од стране ЈНА је заправо остварен током 27. јуна, осим делом према Аустрији.

Међутим, напади словеначких формација су потом били све јачи и учесталији. Врх ЈНА затражио је 1. јула дозволу да се са ограничене операције пређе на потпуну интервенцију, чему би следила војна управа у Словенији. Руководство Србије је одбило да подржи такав приједлог. Велики конвој тенковских и оклопних јединица који је кренуо из Београда 3. јула био је само демонстрација силе.

Стациониран је на више локација у Срему. Званични Београд је тврдио да је у Словенији погинуло до 45 припадника ЈНА (44 извесно), а Љубљана да је погинуло 37 припадика ЈНА, 18 Словенаца и 6 странаца.

Оружани сукоб у Словенији трајао је од 27. јуна до 6. јула. Споразум на Брионима 7. јула 1991. године, којем су посредовала тројица дипломата ЕУ - Ђани де Микелис, Жак Пост, Ван ден Брук, одредио је мораторијум на три месеца.

Када је потом Председништво СФРЈ 18. јула 1991. донело одлуку о, како су се изразили "премештању јединица ЈНА са територије Словеније", иако је једна од одредби предвиђала да се тиме "не прејудицира будуће уређење односа у Југославији, нити доводи у питање њену територијалну цИЈелокупност". Био је то крај југословенске државе.