На градском гробљу у Доњим Миљевићима у Источном Сарајеву, заједно са својим суграђанима, српским цивилима и браниоцима, сахрањен је Рагиб Халиловић звани Ракац, припадник Прве сарајевске бригаде ВРС.

Због јуначких дјела и хуманости исказане током рата Рагиб је у народу стекао епитет “Херој са Грбавице”. У сјећању својих комшија, сабораца, суграђана остао је упамћен као човјек великог срца, храбар, частан, поштен, спреман увијек и свакоме да помогне.

Рагиб је рођен 17. марта 1958. у Сарајеву, живио је у сарајевском насељу Грбавица, гдје се школовао и провео најљепше дане свога живота. Тај живот, иако није потрајао дуго, био је испуњен и богат прелијепим успоменама, дјелима, личностима, а сјећање на овог великог хероја не блиједи.

Рагиб је био дио раје са Грбавице, ведрог духа, увијек насмијан и позитиван. Имао је пријатеље међу припадницима свих народа, а своју Југославију волио је највише на свијету. Залагао се за братсво и јединство, за једнакост и равноправност народа и мањина, и зато му је слом наше заједничке државе веома, веома тешко пао.

Убиством старог свата на Башчаршији, 1. марта 1992. започиње рат у БиХ, постављају се барикаде, започињу пребијања и злостављања Срба, а формирају се и први логори за Србе. Тих логора је само у Сарајеву било 124, док их је на подручју шире БиХ било 546. Људима, хуманистима као што је био и Рагиб тешко је пала чињеница да се људи убијају, муче и протјерују само зато што су Срби и православци. Међу првима је обукао униформу и стао на браник отаџбине. Бранио је себе, своју породицу, своје комшије и пријатеље, своје суграђане са којима је одрастао од фашизма и зла које је разарало Југу.

– Најмање је то био рат Срба и муслимана, то је био сукоб добра и зла, нас поштених људи са Грбавице, Срба, муслимана, мјешовитих бракова, који смо се крили по подрумима који смо даноноћно терорисани по Грбавици, Врацама, Вогошћи, Илиџи, Илијашу са једне стране, и фашизма, зла и мржње коју су показивали припадници војске Алијине тзв. Армије БиХ који су нас три и по године терорисали и убијали. То је био сукоб добра и зла. Многи муслимани поштени су узели оружје у руке и бранили и себе и нас од Алије и тих терориста тамо, бранили су дјецу и жене који су били највеће жртве тог терора. Хиљаде, хиљада људи, не само Срба, него и муслимана, Хрвата је пребјегло из муслиманског дјела Сарајева, тог Алијиног логора, управо на Грбавицу, долазили су људи модри и крвави из логора, долазиле су силоване Српкиње које су преживјеле пакао прави тамо…И Бошко и Адмира кад нису могли да издрже притисак и пријетње пошли су на Грбавицу да се спасу, али их муслимански снајперисти убише… – свједочила је Милица, становница Грбавице, која је читав рат провела у овом насељу.

Нису сви били за идеологију убијања, силовања и етничког чишћења какву је заговарао злочиначки Изетбеговићев режим из Сарајева. Није Рагиб желио да убија своје комшије Србе, није желио да учествује у стварању исламске државе БиХ, није желио да ратује за болесне идеале и циљеве…био је одлучан у својој борби да сачува мир и суживот. Био је представник свих оних поштених Сарајлија који нису жељели рат, који су били за суживот, међусобну толеранцију и праве људске вриједности.

Храбри Рагиб није могао мирно да посматра како Алијини екстремисти убијају и тероришу недужан народ. Тешко му је падала свака вијест о смрти било ког човјека, нарочито цивила. Зато је одлучио да се до смрти бори за мир и слободу. Стао је у заштиту свог града и свог народа, онако како нико то није умио. Био је примјер свима на бојном пољу, како војницима тако и цивилима чији су животи били итекако угрожени у том страшном периоду.

Био је правичан, поштен, а никако осветољубив. Његово име је симбол јунаштва и храбрости и златним словима ће остати уписано у историји. То је био јунак са јасном визијом и са јасним принципима! Грађани Грбавице управо га у таквом сјећању и чувају, памте и помињу.

Рагиб је био скроман младић и обичан човјек из народа којем су људи итекако вјеровали, кога су сви вољели, поштовали и цијенили. Био је неустрашив и увијек спреман за акцију. Једини циљ и Рагиба и свих других хероја био је да заштите ту дјецу, те мајке и недужан народ који су заиста били на ивици истребљења.

Многи Бошњаци одлучили су да остану на ратној Грбавици и да подијеле ратну судбину са својим комшијама. Нису жељели да напуштају своје домове, већ су остали због чега су врло брзо путем Алијиних медија проглашени “издајницима, четницима, шпијунима”. Салвама увреда и лажним оптужбама режим Алије Изетбеговића правдао је убијање цивила што на Грбавици, што у другим општинама Источног Сарајева. Више стотина Бошњака-муслимана убијено је и рањено у гранатирању и снајперском дјеловању Алијине тзв. Армије БиХ по Грбавици. Међу жртвама је било највише жена и дјеце.

Главна сестра у операционој сали у Војној болници “Коран” Душанка Цицовић рекла је за Срну да је та здравствена установа радила у готово немогућим условима.

- Болница на Корану, захваљујући стручности тадашњег кадра, функционисала је у тешким условима, али, упркос свему, Пале никада нису имале бољу здравствену заштиту него у току рата - рекла је она.

Цицовићева је нагласила да су у складу са Хипократовом заклетвом приступали и професионално се односили према свим пацијентима без обзира на националност.

- Једне прилике довезли су нам мајку и кћерку муслиманске националности са Грбавице које је погодио снајпер док су ишле по храну. Мајка је била слијепа, а задобила је повреде обје поткољенице, док је дјевојчица погођена у препону, у главну артерију. На сву срећу није искрварила и успјели смо је спасити - присјетила се Цицовићева злочина који је муслиманска тзв. Армија БиХ починила управо над Бошњачим/муслиманским становништвом.

Она је навела да у том ратном периоду није било радног времена за медицинско особље.

- У свако доба дана или ноћи, у зависности од потреба службе, долазили смо на посао и радили, а особље које је било и смјештено у болници на сваки звук сирене трчало је до санитетског возила да помогне - рекла је Цицовићева, додавши да нико од запослених није знао за умор, а све у жељи да се што више рањеника спаси. Болница је била препуна рањених пацијената, и Срба и Хрвата и Бошњака. Рањавања су најчешће настајала као посљедица снајперског дјеловања, али и гранатирања.

Сарајевско насеље Грбавица једно је од симбола ратног страдања српског становништва. Ово насеље је симбол отпора, херојства и непокориве снаге њених грађана. Грбавица је током рата била опкољена са свих страна муслиманским положајима и као таква даноноћно изложена гранатирању и снајперском дјеловању.

Спровођењем забрањеног опсадног начина ратовања на Грбавици (баш као и у осталим дјеловима Источног Сарајева) је вршена координисана, дуготрајна, распрострањена и систематска кампања (војна стратегија) гранатирања и снајперског дјеловања по српском цивилном становништву и по цивилним објектима из артиљеријског и пјешадијског наоружања од стране муслиманске тзв. Армије БиХ. Даноноћно су на мети гранатирања и снајперског дјеловања биле здравствене установе, цркве, школска игралишта, небодери, стамбене зграде, пијаце, вртићи, стамбене зграде..

Цивили на Грбавици, али и другим дијеловима Источног Сарајева су убијани док су се бавили егзистенцијалним пословима, затим на улици, у становима и кућама, у редовима за воду и хљеб, у колима хитне помоћи, у нападима на болнице, трамваје и аутобусе, док су присуствовали сахранама или свадбама. Дјецу су снајперисти убијали док су се играла испред кућа, ходала крај родитеља или се враћала из школе…

Током агресије убијено је 1012 грађана Грбавице свих националности, међу којима и двадесет двоје дјеце. Гранате и снајперски меци убијали су и рањавали и Бошњаке и Хрвате, због чега су неки још те 1992. јавно протествовали и молили Алију Изетбеговића да престане са терором. Највећи број Бошњака на Грбавици управо је и страдао од граната и снајпера Алијине војске.

Рагиб је своје задатке обављао часно и поштено. Саборци о њему имају само ријечи хвале. Његов ведар дух, жеља и спремност да помогне, заштити, одбрани били су његов заштитни знак. Рагиб је погинуо 19. маја 1993. године, а своје име уписао је вјечно у легенду.

О овом хероју са Грбавице требамо говорити! Пред то спомен-обиљежје у Миљевићима требало би одржавати историјски час како би и генерације које долазе научиле важне животне лекције, од тога шта значи бити херој и вољети свој град, своју земљу и свој народ до смрти. То спомен-обиљежје јесте и мора бити и остати мост помирења и мјесто поноса и славе.

Причајмо о Рагибу, пишимо о његовом херојству у књигама, снимајмо о томе филмове, серије, документарне емисије…назовимо по њему тргове, улице, установе…немојмо дозволити да заборав покрије све оно што вриједи, сачувајмо сјећање!