Јануар је 1876, по ускипјелом Јадрану из Барија се према Дубровнику пробија омања лађа. Међу путницима је и шаролико друштво новинара и гарибалдинаца, у којем доминира једна, само на први поглед, њежна и крхка дама. Њено енергично лице има ону познату ноту озбиљности какву имају људи посвећени каквом важном циљу или мисији.

Она у перо новинару “Пари Мача” Ежену Фурнијеу повјерава своју биографију. Он већ зна да је она Холанђанка, филантроп, богата кћерка насљедница бившег холандског вицекраља у Индонезији, која је посљедњих година у француској несебично помагала сиротињи. Каже, кад је до Париза допро одјек пуцња Невесињске пушке, одлучила је да помогне поробљеним хришћанима који се боре за слободу и вјеру Христову.

Мотивисана хришћанским идеалима, истиче да и њена империјална Холандија као крпељ сише крв убогих народа у колонијама.

“А у тој нечасној работи и моја породица учествује већ 120 година, па хоћу да прекинем ту срамоту.”

Везу са устаницима је успоставила посредством Гарибалдијевог сина, који стално спрема добровољце за помоћ Херцеговцима. Када је ова млада дама именом Жана Меркус прије више од 146 година ступила на тло побуњене Херцеговине, започела је једна невјероватна прича о побожности, жртвовању, храбрости, љубави и страдању. Устаници  је у почетку примају с подозрењем, али је писмо - препорука самог Ђузепеа Гарибалдија одагнало и посљедње сумње. Ова одлучна дјевојка је ускоро својим дјелима задобила њихово поштовање и дивљење. Боравила је у манастиру Дужима, гдје се налазио и главни штаб устаника. Као полиглота, пише писма  Гарибалдију, Лиги интернационалног мира у Женеви и на друге адресе за помоћ устанку. Но ускоро је, на упорно инсистирање, почела учествовати и у борбама са Турцима, одавно опсједнута митом о Јованки Орлеанки и њеној борби против тираније.

Претходно је команди предала свој тестамент по којем, ако погине, своју имовину оставља овом дивном народу. У мушкој херцеговачкој ношњи, наоружана до зуба, оштро јаше коња и смјело јуриша у првим редовима. Тиме подстиче и своје српске саборце да чине чуда од јунаштва на бојном пољу. Док су је Срби обасипали пажњом и поштовањем, Турци су јој у борби добацивали огорчене клетве и псовке, називајући је “крмез шејтаном” (црвеним ђаволом) због црвенкасте косе. Страни и домаћи извјештачи испредали су легенде о њеној храбрости. Причало се да је у боју код Љубиња проглашена најхрабријим борцем. Једно вријеме четовала је са ускоцима Пера Тунгуза и Стојана Ковачевића, а потом и са Црногорцима Пека Павловића. Вођама устанка је предавала хрпе новца за куповину оружја, посебно топова. Њен углед и слава ишли су испред ње и свугдје је одушевљено дочекивана. Често је одлазила у Дубровник да прихвати пристигле добровољце и поручи потрепштине за устанак. Дивила се херцеговачкој храбрости и непоколебљивој вјери у побједу над вишеструко моћнијим Турцима.

У писмима упућеним пријатељици Мери Уленшпигл у Амстердам она о Херцеговцима каже: “Тај народ је морално узвишен, неискварен суровим условима живота у турском ропству/.../ у њих још није продрла наша европска поквареност, егоизам, похлепа и хипокризија. Толико људске врлине изложено је, нажалост, најпогубнијем страдању.”

Жана пише даље: “У биткама проријеђене устаничке чете попуњавају жене-борци, има их скоро трећина, многе су праве хероине, издржљиве у подношењу напора и невиђено храбре пред непријатељем /.../ ако је игдје било митских Амазонки, ево их овдје.”

И стварно, храбре Херцеговке и Црногорке биле су увијек уз војску. Својим мушкима су дотурале храну и џебану, носиле пошту, уходиле Турке, износиле рањене с бојишта, пуниле и додавале пушке у борби и коначно, учествовале у најкрвавијим окршајима. Међутим, један од херцеговачких војвода, стасити Мићо Љубибратић, заробиће потпуно Жанино срце. О томе она пише Мери: “Он је  ратник аполонске главе, високе интелигенције и ораторског дара. Лијежем и устајем мислећи на њега, тај човјек ме је испунио до посљедњег дрхтаја срца, а дани ми протичу у сталној стрепњи за његов живот”.

Не зна се поуздано какав је био њихов однос, али се зна да је Михаило био веома привржен својој супрузи Мари, а и она њему. Истрајно се борила, пишући писма и самом цару Францу Јозефу за његово ослобођење из аустријског ропства, у које је допао наивно вјерујући “швабама”. На аустријској граници, у близини Имотског, почетком марта ухапшен је са пратњом у којој се налазила и Меркусова. Њега интернирају у Линц, а потом у Грац, док остале ослобађају. Ускоро потом Жана се обрела у Београду, у којем је легенда о њој већ била нарасла до неслућених размјера. Овацијама је дочекује шест хиљада људи, приређују јој спектакуларне бакљаде. Професор Кујунџић-Абердар узвикује: “Слава теби, јуначице!” Ђура Јакшић јој пише пјесму добродошлице. Два мјесеца касније Србија и Црна Гора објављују рат Турској. Меркусова се одмах јавља у добровољце и бива упућена на Дрину, у штаб генерала Алимпића. Е, ту долази до наглог обрта. Ратоборна Меркусова, понесена властитом славом, почиње се отворено мијешати у командовање, па генерал од министра војног хитно тражи да буде поштеђен ове “почасти”. Истовремено, стране службе подмећу причу о њој као аустријском шпијуну и она под притиском, разочарана напушта Србију. Тих година троши и посљедњи новац на градњу Дома мира у Јерусалиму, у славу Христовог повратка на земљу. Ту градњу ће осветнички грубо спријечити Турци, па се она, као потпуно сломљена и осиромашена, враћа у Париз. Умире у биједи фебруара 1897, одбачена, заборављена и дементна у убошкој болници у Утрехту. Њен гроб је био потпуно запуштен све док 1936. југословенски конзул Миличић није код градских власи Утрехта успоставио његово редовно одржавање.

Жана у поп култури

Филм “Невесињска пушка” у режији Жике Митровића, а по сценарију Славка Голдштајна, снимљен је 1963, када се и окитио “Сребрном ареном” Пулског фестивала. Запажену улогу Жане Меркус играла је Татјана Бељаков. Године 2012. на трибини Матице српске у Бањалуци о улози Меркусове у српској прошлости опширно је говорио њен биограф Рене Гремо, угледни холандски професор. Млади Бањалучанин Игор Тешић 2016. у свом анимирано-документарном филму “Устанак” креира и лик Жане Меркус.

Пише: Драган Мијовић