Велики српски писац, пјесник и народни трибун Петар Кочић умро је на данашњи дан 1916. године у 39. години.

Рођен је у селу Стричићи, код Бањалуке, а основну школу похађао је у манастиру Гомионица, у коме се његов отац закалуђерио и живио као игуман.

Гимназију је уписао у Сарајеву, али су га власти истјерале због “србовања”, па је прешао у Београд.

Филозофију је студирао у Бечу, у Сарајеву је радио као чиновник, али су га опет протјерали, јер је учествовао у радничком штрајку.

Био је један од најистакнутијих у српском реализму, национални борац против аустроугарске окупације Босне и Херцеговине. По повратку са студија славистике у Бечу и службовања у Србији и Скопљу, дуго је био без посла, осуђиван је и тамновао је у Бањалуци и Тузли.

Није подносио окупацију и социјалну неправду и отворено се залагао за српске националне интересе.

У Бањалуци је покренуо лист “Отаџбина”, који је често забрањиван. Једрим и сажетим приповиједањем и свјежим поетским језиком снажно је приказао планински завичај, живот у њему и судбину сељака, а у сатирама је бритко критиковао прилике у којима су живјели босански сељаци под аустроугарском окупацијом.

Осим “Јазавца пред судом”, значајнија Кочићева дјела су “Пјесме”, збирке приповједака “Са планине и испод планине” те “Јауци са Змијања”. Значајна је још једна његова сатира – “Суданија”.

Петар Кочић је, сем писања, заувијек остао повезан са српским крајишким кметом, према коме је исказивао и љубав и разумијевање.

Био је борац не само против окупатора, већ и против економског ропства.

Као знак сјећања на великана српске књижевности, у Републици Српској додјељује се годишња награда “Кочићево перо” и “Кочићева књига”, а сваког августа одржава се културна манифестација “Кочићев збор”.