У Сарајеву је 1902. основано СПКД „Просвјета“, најзначајније српско културно, просвјетно и нацинално удружење у историји Срба у БиХ. Баш те далеке 1902. године изашла је из штампе и прва збирка приповиједака Петра Кочића под називом „С планине и испод планине.“
Невјероватно колико је Кочићева тешка и трагична судбина слична и повезана баш са удружењем „Просвјета“, гдје је, овај наш познати писац из читанке, у једном периода свог сарајевског бивствовања обављао службу главног секретара Друштва. У своја два боравка у Сарајеву, овај наш тврдокорни крајишник, чисте душе, се као ђак Велике гимназије касније и саборски посланик сударио са тадашњим сарајевским школством и политичком влашћу, које је потчињено аустрогарским параграфима, гдје српски народ, иако тада већински, није могао прихватити да се цјелокупно српство потпуно располути границом на Дрини. Прво је схватио да ондашњи Хрвати у потпуности прихватају ову насилну окупациону власт, гдје ће се сјединити са својом браћом из Хрватске. Међутим, у тадашњој сарајевској Чаршији брзо су, по свом менталитету, послије исламинизације богатији, Муслимани приваћали нову власт, али, што је посебно разочарало Кочића, чак и богатији Срби, у првом реду ондашњи чаршијски трговци и привилеговане владике, да би заштитили свој интерес, су се такође покорно поклањали окупационој власти.
Петар Кочић, који је својим причама и чланцима у бањалучком листу „Отаџбина“ већ стекао велику популарност у цијелом српском народу, који су га изабрали за Саборског посланика, се здушно борио за ослобађање Срба од феудалног кметства од беглука и повратка земље сељацима, као и неконтролисаном сјечом шума од стране окупационих власти (помињао је „сјечу на Јаворини и Равној планини“), регрутовања војника у туђинску војску, кварења српског језика од туђинских ријечи. Због своје поштене и искрене борбе за слободу српског народа Кочић је прогоњен, протјериван и затваран, најчешће у затворске самице.
Многи уважени књижевни критичари ће касније писати да је управо Петар Кочић, инспирисао и усмјерио дјело нашег нобеловца, Андрића, што је посебно изражено у Ивовој приповијеци „Прича о кмету Симану.“
СПКД „Просвјета“, њено национално дјеловање, српски језик и писмо ћирилица су највише сметали Калајевој идеји власти, па је ово Удружење потпуно забрањено, први пут 1915. а истакнути чланови Друштва су тада похапшени и оптужени на познати „велеиздајнички процес“. Други пут наша друштво „Просвјета“ и ћирилица су поново забрањени у вријеме усташке НДХ, 1941. године. Нажалост, најтежи ударац српском друштву задала је комунистичка власт је 1949. кад је потпуно забранила СПКД „Просвјета“ и одузела јој је сву имовину. Тада је из власништва Просвјете одузето између осталог и 32 зграде, а од тога чак 15 објеката у Сарајеву.
Петар Кочић, исцрпљен дугогодишњим прогонима и затварањима, је по изласку из тузланског затвора изјавио:
„У ропству се родих, у ропсту живјех и ропству вајме и умријех“.
Одрастао без оца и мајке, школован у сиромаштву и у оскудици, најчешће раздвојен од вољене супруге Милке, нарочито послије смрти свог сина Слободана, у сталној борби против окупатора, трагично је завршио своју судбину у психијаријској установи у тада поробљеном Београду у својој 39. години. 1916. године. Иза себе је оставио, из муке и невоље, изузетна књижевна умјетничка дјела, која је међу првима високо оцијенио чувени кљижевни критичар Јован Скерлић. По Кочићевом дјелу и имену настале су многе данашње манифестације: „Кочићев збор“, „Кочићево перо“ и др. Велики број школа, улица, споменика и паркова и данас носе називе по овом нашем књижевном великану.
Обновљена СПКД „Просвјета“ данас, након 120 година екзистира (негдје и вегетира) широм Републике Српске, ФБиХ, у Београду, Бечу, Њемачкој, Швајцарској, Француској и у другим градовима гдје су се све расијали прогнани сарајевски српски интелектуалци.
Иронијом судбине, тренутно су најактивнији и најбоље финансијски подржани од локалних власти Просвјетини градски одбори у федералном Сарајеву и царском Бечу, одакле су кроз историју долазили најопаснији прогони СПКД „Просвјете“ и писца из наше читанке Петра Кочића.
Од Анексије БиХ и Бењамина Калаја, чија мајка је, гле худе судбине, била српског поријекла, који се залагао за босански језик, и бошњачку нацију, културно и државно одвајање Срба Пријечана од своје матице Србије и прве Кочићеве збирке приповиједака, прошло је 122 године, а и даље сви високи „ћесари“ (нпр. Петрич или Шмит) воде „суданије“ и не умију разлучити шта је „Давидово, шта је царско, а шта је спахијско.“
Пише: Слободан Ковачевић
