Јован Дучић засигурно је један од наших највољенијих књижевника. Волимо га јер нас је научио да волимо једни друге и своју земљу, али нас је његов рад у оквиру рефлексивне, родољубиве и елегичне поезије научио како да волимо и упознамо себе.
Његова дескриптивна и мисаона дјела постављају животна питања пред нас и описују нам свијет из другог угла. Оно што се са сигурношћу зна јесте да је Дучић рођен у Требињу, али година и тачан датум нису ни данас са сигурношћу утврђени. Према ријечима самог књижевника, које можемо сматрати највјеродостојнијим, датум је 5. фебруар 1874. године. Требиње је уједно и град који га до данас највише слави и поштује, али оно што се са сигурношћу зна јесте да је умро на данашњи дан 1943. године.
Небројени су његови радови и дјела, међу којима су најпознатији есеји, критике, путописи и пјесме.
Дипломирао је право у Паризу и од 1912. до 1941. био амбасадор краљевина Србије и Југославије у великим европским градовима.
Његов знатан дипломатски успјех био је познат широм свијета и уопште сматрало се да је изузетан у својој политичкој каријери. Међутим, Дучићев допринос не лежи у дипломатским односима, ма колико цијењен у овој области он био. Оно што је Јован Дучић оставио у насљеђе будућим генерацијама превазилази сваки политички успјех, а то је један од најчистијих, најдубљих облика поезије икад написане у српској књижевности.
Био је друг чувеног пјесника Алексе Шантића, са којим је створио књижевни круг и покренуо часопис “Зора”. Познато је и његово пријатељство са херцеговачким писцем Светозаром Ћоровићем с којим је ухапшен и отпуштен с посла. С Јованом Скерлићем сарађивао је у многим радовима и часописима.
Упамћен као велики срцеломац, Дучић је добар дио свог писања, нарочито лирике, посветио женама. Љубав и љепши пол за њега су били неисцрпна тема, овјековјечена бројним стиховима.
Популарна књижевница Мирјана Ђурђевић каже да је Дучић за њу, између осталог, пјесник из школске читанке.
- Са друге стране, разумљиво ми је што је за оне који након читанке баш и нису имали додира са књигом – извор свеколиких мудрости, додуше често недомишљених или извучених из контекста, али мајсторски исписаних пријемчивим језиком, реченицама или стиховима који се не заборављају лако. Чак и ако човеку меморија није јача страна, или је затурио свој примерак књиге ‘Благо цара Радована’, увек су ту безбројни сајтови са цитатима који ће му помоћи да у свакој прилици испадне паметан, патриота и велики познавалац женске душе - рекла је она.
Ријечи историчара умјетности Милана Кашанина најбоље сажимају Дучићев живот: “Јован Дучић је, као човек, поцрпао из живота све, као што је, као писац, поцрпао све из речи. Није се могао паметније утрошити један живот, ни боље искористити један таленат. Ништа није пропустио, нити упропастио. Са оним што је носио у себи, више се није могло дати него што је он дао.”
Јован Дучић је заиста био, како мајстор свог заната, тако и велики умјетник, способан да покрене најтананије нити човјекове душе.
