Правник Дејан Пилиповић изјавио је да су сужене могућности да грађани Српске остваре обештећење због НАТО бомбардовања, посебно пред судовима држава чланица НАТО-а, али да имају право на подношење тужби, као и истицање проблема обештећења јер је штета несумњиво настала.

Пилиповић је истакао да се не може унапријед са сигурношћу тврдити каква би била судска одлука, али треба имати у виду и судску праксу о овом питању, која оштећенима у великој мјери не иде у прилог.

– И сада је у Србији питање подношења тужби за накнаду штете усљед НАТО бомбардовања посебно актуелизовано, а постоји заинтересованост адвоката за бављење овим питањем у Србији и у Републици Српској, као и неких италијанских адвоката. Биће занимљиво испратити судске поступке против НАТО-а за накнаду штете у Србији. Колико је познато, НАТО се у одговору на тужбу позвао на имунитет – рекао је Пилиповић.

Неколико циљева актуелизовања питања одштетноправне одговорности НАТО-а

Он је истакао да актуелизовање питања одштетноправне одговорности НАТО-а и његових држава чланица може постићи бар неколико ванправних и правних циљева попут непрепуштања историјском забораву једног догађаја и његових штетних посљедица или евентуална могућност постизања међудржавних споразума или споразума о обештећењу или другом виду помоћи између оштећених држава и њених грађана са међународним организацијама.

Пилиповић је навео да један од циљева јесте и актуелизовање овог питања на међународном плану, што може довести и до неких рјешења у складу са промијењеном констелацијом међународних односа у свијету, онемогућавање тумачења да се пасивним понашањем одустало од захтијевања одштетноправне одговорности одговорних субјеката, као и актуелизовање научне и стручне полемике о овој теми.

Несумњива материјална и нематеријална штета

Он је додао да је несумњиво да је усљед НАТО бомбардовања Републике Српске, укључујући и пројектилима са осиромашеним уранијумом, настала материјална и нематеријална штета везана за смрт цивилних и војних лица, тјелесне повреде и оштећење здравља, уништење и оштећење јавних и приватних објеката, те животне средине и да се потенцијална одговорност може посматрати на националном и међународном плану.

– Могуће утуживање на националном плану може ићи у три правца – да тужбу поднесу оштећена лица пред домаћим судом против држава које су извршиле бомбардовање или против НАТО-а као међународне организације или против војника – пилота који су извршили бомбардовање, да тужбу поднесу оштећени цивили, али и војна лица против својих држава чији су држављани, а пред домаћим судом, као и да тужбу поднесу оштећена лица пред судовима земаља чланица НАТО-а против тих земаља или против војника који су извршили бомбардовање, а држављана тих држава или против НАТО-а као међународне организације – навео је Пилиповић.

Негативан став судова држава чланица НАТО о накнади штете

Он је рекао да ће код ових случајева, исходи поступка за накнаду штете, то јесте успјешност заснивања одговорности према разним правним основама – бити различити.

– Пред националним судовима држава чланица НАТО-а расправљала би се одштетна одговорност због бомбардовања према њиховим општим правилима о одговорности за штету и посебним прописима. Досадашња судска пракса у овим предметима, кад је ријеч о тужбама пред судовима држава чланица НАТО-а, у сличном случају оштећених држављана Србије због НАТО бомбардовања, показује негативан став судова тих држава о накнади предметне штете – истакао је Пилиповић за Срну.

Он је додао да се користе различити аргументи – од тога да се бомбардовање не може приписати туженим државама већ НАТО-у, до става да, на примјер, италијански судови немају надлежност да одлучују о овим тужбама, јер када је ријеч о бомбардовању ради се, према ставу тих судова, о актима у обављању политичке функције.

– С друге стране, стручној јавности је позната и пресуда италијанског суда у Каљарију из 2011. године којом је досудио накнаду штете породицама италијанских војника, која је значајна због чињенице о узрочној вези између смртних обољења и дејства осиромашеног уранијума боравком на бомбардованим подручјима Косова и Метохије, с тим да не би био исти правни основ у случају да наши грађани поднесу такве тужбе у државама чланицама НАТО-а – нагласио је Пилиповић.

Он је додао да исход парница за накнаду штете од своје државе, пред домаћим судовима, зависи од тога да ли се у улози тужиоца јављају војна лица и полицајци када домаћи судови досуђују накнаду штете с позивањем на општи случај објективне одговорности домаће државе за штету од опасне дјелатности, или се као тужиоци јављају грађани – цивилна лица када је негативан став судске праксе.

– Свакако да подношење тужбе против своје државе не представља праву сатисфакцију жртвама НАТО бомбардовања – оцијенио је Пилиповић.

Он је додао да у случају подношења тужбе против страних држава или лица пред домаћим судовима, начелно, проблем представља питање надлежности и имунитета, али том питању треба приступити у сваком конкретном случају.

– Застарјелост је од посебног значаја када је ријеч о штети изазваној дејством осиромашеног уранијума, с тим да у том случају, што је корисније за оштећене, треба сматрати да објективни рок застарјелости почиње да тече од тренутка када су штетне посљедице попримиле коначан облик, а не од тренутка чина бомбардовања. У нашем праву, потраживање накнаде проузроковане штете застаријева за три године од кад је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило, а у сваком случају у објективном року од пет година од кад је штета настала – објаснио је Пилиповић.

Одговорност на међународном плану

Када је ријеч о одговорности на међународном плану, Пилиповић је рекао да се може разматрати могућност подношења тужбе пред Међународним судом правде од оштећених држава против држава чланица НАТО-а које су извршиле бомбардовање или против НАТО-а као међународне организације.

– Питање одговорности држава за штету нанесену противправним актима се базира на одредбама Нацрта правила о противправним актима држава, који је стекао статус обичајног права. Услови одговорности за штету на међународном плану, у теоријском смислу, су повреда међународне обавезе у виду радње или пропуштања, приписивост исте држави и одсуство основа искључења одговорности – рекао је Пилиповић.

Он је навео да у случају одговорности на међународном плану није предвиђен рок застарјелости потраживања накнаде штете.

Пилиповић је додао да НАТО бомбардовање, што укључује употребу оружја са осиромашеним уранијумом, представља кршење међународних докумената и конвенција и правила обичајног међународног права.

– У процесном смислу, тужба државе за накнаду штете на међународном плану против друге државе се остварује пред Међународним судом правде и само се, у правилу, државе могу појављивати пред судом као спорне стране. И поред тога, државе могу и без икаквих посебних уговора пред овај суд изнијети питање одштете за повреду међународне обавезе, али и дати могућност рјешавања према правичности, али само ако на то пристану – истакао је Пилиповић.

Он је подсјетио да је СР Југославија поднијела тужбу против дијела чланица НАТО-а пред Међународним судом правде у вези са бомбардовањем, али да се он огласио ненадлежним и одбацио је тужбу, јер је тада постојао проблем у вези са чланством СР Југославије у УН.

– Када је у питању БиХ ситуација може бити другачија, али остаје упитно како ће БиХ да поднесе тужбу за накнаду штете због НАТО бомбардовања против појединих држава учесница тог чина и чланица НАТО-а с обзиром на комплексну политичку ситуацију у БиХ –  констатовао је Пилиповић.

Он је додао да је у праву спорно да ли други документ везан за одговорност међународних организација – Нацрт правила о одговорности међународних организација – има карактер међународног обичаја, па самим тим је спорна и његова примјењивост на случај подношења тужбе против међународних организација.

– Као додатни проблем код подношења тужбе против НАТО-а као организације може настати у вези са процедуралним питањима, јер пред Међународним судом правде лоцус станди имају, по правилу, државе, али не и међународне организације. Међутим, и сам НАТО има правила за рјешавање захтјева за накнаду штете коју причини, али је упитно да ли би се то могло у овом случају реализовати у пракси –  рекао је Пилиповић.

Он је навео да у погледу одговорности држава чланица за акте међународних организација превладава став у међународноправној науци да је одвојена међународноправна одговорност међународних организација од одговорности држава чланица због посебног субјективитета међународних организација.

– Европски суд за људска права се у случајевима „Банковић и други против Белгије и других“ и „Марковић и други против Италије“ изјашњавао везано за НАТО бомбардовање. Европски суд за људска права се није бавио мериторним питањем одговорности за штету држава нанесену цивилима НАТО бомбардовањем /СР Југославије 1999. године/, али није ни утврдио повреду Европске конвенције за заштиту људских права и слобода поводом конкретних поступака држава чланица према подносиоцима тужби пред националним судовима тих држава, који поступци су негативно окончани по жртве или оштећене – напоменуо је Пилиповић.

С друге стране, додао је он, забиљежен је случај да је НАТО платио одштету бугарској породици за штету насталу на њиховој имовини приликом НАТО бомбардовања СР Југославије.