Хана је вољела „Плави оркестар“.

Као и сви клинци из њеног разреда из Основне школе „Силвије Страхимир Крањчевић“, у Сарајеву. Поготово један Дарко. Њен тата Божо је пиздио. Наговарао је ћерку да пређе на „Црвену јабуку“, да се мане тих народњака.

- „Црвена јабука“ има више градског шмека.

- Шта је то, тата, шмек?

Скоро сваки дан Божо је пуштао касете с пјесмама „Црвене јабуке“: „Бјежи кишо с прозора“ и „Некако с прољећа“, али дјевојчица је упорно вољела Лошу и „Плави оркестар“. Тврдоглава. На оца. Кад не учи солфеђо, у наручје узме своју „барбику“ с црвеном хаљиницом и по малом дневном боравку плеше уз Лошине пјесме „Гуд бај тинс“ и „Боље бити пијан него стар“.

Тата је на крају одустао.

Божо је кћерки купио најновију лонг-плеј плочу „Плавог оркестра“.

Мама Магдалена га је због тога зафркавала и уз смијех пријетила да ће му родити још петоро дјеце, јер само они на цијелом свијету могу да га зезају. Тата се смијао, мрмљао рефрен „Боље бити пијан него стар“ и обећао Хани да ће је водити код свог рођака у „Црвену галерију“, да их упозна са пјевачем „Плавог оркестра“.

- Лоша тамо виси.

- Шта то, тата, значи – виси?

- Па то, кћери, рокери тако раде.

- А шта су то, тата, рокери?

Кад се страх уселио у Сарајево рокери су престали да постоје. У Основној школи "Силвије Страхимир Крањечевић" љетни распуст је почео два мјесеца раније, али му се нико није обрадовао. Другови из разреда одлазили су код рођака које никад раније нису помињали, старији су пјевали нове пјесме:

„Е, мој, друже београдски“,

„Мама, синоћ сам убио четника“,

„Ти си мој херој Драгане Викићу“.

Божо је престао да се смије, Магдалена је почела да плаче, није било струје, ни воде. Тата је сваки дан ишао у некакав „радни вод“, и кад се увече враћао кући, није могао да сакрије крваве дланове. Са мамом је шапатом разговарао. И на све Ханине позиве на игру и пјесму, тешко је одговарао.

- Уморан сам, кћери. Други пут.

- А шта је са твојим рођаком и Лошом? Обећао си!

- Они су одселили.

- Је ли и то други пут? – дјевојчица се љутила, а у татином оку као да се појавила суза.

Ноћу, кад би почеле да падају гранате, Хана и мама су ишле у подрум, а тата је остајао у стану. Он није хтио да иде.

Њих двије узму два ћебета, батеријску лампу, комад хљеба и литар воде и док Магдалена опет плаче, Божо псује:

- Јебем ли ти Балкан!

Комшиница с четвртог спрата, тета Зумрета гунђала је и псовала и помињала некакве непознате ријечи: агресор, четник, бранитељи, тисућа, и мама је престала да води Хану у подрум. У купатилу, у празној кади, јој је намјестила ћебе и јастук. Ту је Хана спавала и читала "Дневник једне Ане". Кад није било гранатирања, дјевојчица је са својом „барбиком“ у црвеној хаљини плесала по ходнику и без музике пјевала:

„Гуд бај тинс“.

Једну вече, тек што је стигао из тог „радног вода“, по тату је дошао чика Екрем, муж тете Зумрете, и њих двојица су негдје отишли. Мама је ту ноћ највише плакала. Тек ујутро је Божо дошао кући. Три дана није устајао из кревета, ни ишао у тај „радни вод“. Магдалена је плакала, а Хани се чинило да тата јечи. Све док , четврто вече, опет није дошао чика Екрем.

Дјевојчицу је помазио по коси и упитао:

- Хоћемо ли, Божо?

- Немој њих двије, молим те, Екреме!

- Ха, не питам се ја мој Божо. Наредба!

И...Хана и њени родитељи су нестали из Сарајева. Нико није знао гдје су отишли. Дарко је неколико пута долазио да тражи своју најбољу школску другарицу, али врата њеног стана била су закључана. Све док му једном није отворио најстарији син тете Зумрете и чика Екрема.

- Ма, каква Хана? Нема овдје никакве Хане. Хајде, разгули!

По хаустору се причало да су Божо и његова породица отишли код четника, послије да су кроз тунел збрисали у Америку, а тета Зумрета је тврдила да су у Београду, да је у парку на Калемегдану њена дајџиница видјела малу Хану како лови лептире и пјева:

„Дирли дирли дирлија, немој дизат грају“ .

- Што тета Зумрета лаже? – Дарко је питао своју маму. – Мени је Хана обећала да неће никад запјевати ниједну пјесму „Црвене јабуке“.

- Шути, сине, шути. Срећа, па сам ти ја Бошњакиња.

- А шта је то, мама, Бошњакиња?

Кад су дјеца престала да буду дјеца и кад су постали мали људи, опет се све промијенило. Престала су гранатирања, дошла је струја, тета Зумрета се запослила као куварица у мисији УН-а, а њен син у хуманитарној организацији. Дарко је почео да слуша „Црвену јабуку“ и у Сарајево су се вратили осмијех... и Лоша.

„Јест да се трећина градског становништва промијенила, али то је цијена независности, праведне борбе против агресије и велика жртва недужног бошњачког народа.“

Чика Екрем се запослио у Комисији за тражење несталих и сваки дан је комшијама причао о жртвама српских злочинаца. У међувремену, у Сарајево су долазили и познати миротворци и истински пријатељи свих босанско-херцеговачких народа: папа, Боно, Карла дел Понте, Месић, Мирјана Карановић, Абу Хамза, Бил Клинтон... и свима је било драго што су напокон побиједили правда и истина.

Пред лицем Створитеља, ма како да га зовемо, сутра ћемо ипак бити сви исти.

Тај дан у Сарајеву је био заказан спектакл. Велики концерт „Плавог оркестра“. Град је био облијепљен великим плакатима и билбордима Лоше и другова. Умјесто Лијепог Паве, сад је свирао други гитариста. Дјевојчице нису примјећивале промјену. Сви су жељно очекивали концерт. Сви, осим Дарка и мале екипе у жутим комбинезонима на сарајевском гробљу „Лав“ . Он је протестовао, а они су управо пронашли једну масовну гробницу и из ње пажљиво вадили полураспаднута тијела. Док је на радију Федерације БиХ свирала пјесма „Goodbye teens“ чико у жутом комбинезону из гробнице је извадио мало тијело. У мртвим нетрулежним рукама дјевојчица је још увијек стезала „барбику“ у црвеној, мало натрулој хаљини.

Жељко Пржуљ, прича из збирке "За све је криво невријеме над Фиренцом