Ратне 1993. млада Холанђака Марлиз ван Хофен први пут је дошла у Добој и донијела хуманитарну помоћ. Није тада ни слутила да ће се преселити у овај град и ту отхранити 64 напуштене дјеце из Добоја и околине.

Доселила се из Утрехта, једног од најзначајнијих универзитетских градова западне Европе, 1999. године. Напустила је добро плаћен посао у Холандији, продала стан и у Добоју саградила „Пријатељску кућу“, која ће постати дом малишанима без родитељског старања.

– Већином су то била дјеца, која су имала бар једног биолошког родитеља, па нису била за усвајање, али њихове мајке и очеви, из различитих разлога, нису били у стању да се брину о њима. Најчешће су имали пробем са алкохолом – прича Марлиз.

Има 15 унучади

Нека су јој дјеца дошла као тек рођене бебице, а повјеравана су јој и дјечица од три- четири године, која нису знала да причају и самостално ходају.

– Хтјели су да их категоришу као дјецу умањеним способностима, али ја сам знала да су они такви, само зато што су запуштени – прича Марлиз.

Многа од ове, у дјетињству „отписане“ дјеце, данас су медицинске сестре, програмери, инжењери, студенти. Живе у Америци, Њемачкој, Холандији, Белгији, Хрватској, Србији.

До сада је Марлиз 59 своје дјеце испратила у свијет одраслих.

– По закону, они би требало да буду овдје док не наврше 18 година, али шта послије? Па ни мене моја мајка није истјерала из куће кад сам постала пунољетна, него је бдјела нада мном док год се нисам осамосталила. Тако и ја бринем о својој дјеци – каже Марлиз.

И дјеца су одрасла па данас Марлиз и њен супруг имају бројно потомство, укључујући и 15 “унучади“.

Кћерка рођена у Холандији

Сву дјецу коју је одгајила Марлиз зове „својом дјецом“, мада има и троје одистински своје дјеце: кћерку Елизабету – Лизу, коју је родила, и синове Душка и Ђорђа, које је усвојила.

– Душко и Ђорђе су били наши први дјечаци и дошли су код нас 2000. године. Требало је да иду на усвајање, али било нам је жао да поново мијењају породицу, па смо их усвојили супруг и ја – прича Марлиз.

Никад није прекинула везе са својом домовином. Из Холандије јој и данас стижу донације, које су кључне за опстанак „Пријатељске куће“ и за здраво одстање њене многобројне дјеце.

–  Моји синови данас живе у Холандији и имају холандско држављанство, али често долазе у Добој, као што сва дјеца, и кад одрасту, долазе кући, својим родитељима. Кћерку Лизу сам родила у Холандији, побјегла сам тамо, да не рађам овдје – прича Марлиз.

Фото: Мирјана Рибић/ФЕС у БиХ

Тренутно у „Пријатељској кући“, као велика породица, са Марлиз и њеним супругом Миленком Јовићем, живи петоро дјеце у доби од пет до 17 година. Они Марлиз зову „тета“, а Миленка „папа“.

–   Тета и папа нас уче да сви будемо као браћа и сестре и ми се тако и понашамо. Пазимо једни на друге, старији помажу млађима са школским градивом, млађи слушају старије. Добро, понекад се и посвађамо, тако је то са браћом и сестрама – каже симпатична бистроока Мима, мезимче породице.

Марлиз прича да је Мима, кад је дошла код ње, била запуштено болесно дјетенце.

–  Није говорила, није знала живјети изван кревеца, свега се бојала. А сад је брза, паметна и пуна љубави – каже поносно Марлиз.

И док Мима чаврља, нена сестра Нина и браћа Душан и Стеван причају како ће их тета за викенд све одвести у Бањалуку, у куповину и да се мало забаве.

Није лако организовати живот са толико дјеце, а у Марлизиној кући их је раније знало бити и по десеторо, чак и 14 одједном. А ту су и кућни љубимци: два пса, двије маце, неколико хрчака и птичица у кавезима.

– Устајем прије шест ујутро, побринем се за доручак и за љубимце, а онда будим дјецу. Кад они оду у школу, слиједи све по реду: набавка, ручак, кућни послови, планови за тај и сљедеће дане. Онда, кад дођу из школе, разговор, задаћа, хобији – прича Марлиз.

Помажу јој супруг и двије тете, Нина и Сања. Сања је одрасла у Марлизиној кући, а сада је, као медицинска сестра, овдје запослена.

И дјеца имају своја задужења, попут прања суђа и спремања својих соба, али за све њих посла има на претек.

А онда – новац. Није лако изаћи на крај са кућним буџетом. Само за рачуне за струју треба им око 150 КМ љети, а зими и до 500 КМ, због гријања. Било је и тешких тренутака, кад су долазили да им искључе струју због неплаћених рачуна.

За екскурзију треба 2.000 КМ

Треба дјеци дати и џепарац и лијепо их обући, да се не разликују од друге дјеце. Па излети, екскурзије, тренинзи, часови музике. За дјецу мора бити.

Ове године двоје дјеце из куће Марлиз ван Хофен треба да иду на екскурзију: старије у Шпанију, млађе на Јахорину.

Само за уплату им треба 1.600 КМ, кад се дода мало џепарца и понека ситница, без 2.000 КМ не може се проћи.

– Жао ми је да не иду, али новац нам је велики проблем – каже Марлиз.

Прије 20 и кусур година, кад је ова прича почела, било је и других проблема.

– Сад се све то некако уходало, наша дјеца су прихваћена. Али, у почетку није било лако. Чим неко у комшилуку поломи цвијет у башти, за то би оптужили моју дјецу. Али, кад су видјели да су то лијепо васпитана дјеца, да добро уче, да су спремна да баки из комшилука оду у продавницу или изнесу смеће, почели су да нас другачије гледају – прича Марлиз.

У њеној кући је посебно весело и живо викендима и празницима, када и „велика дјеца“ из далека дођу кући.

– Моја цура, која је сада шеста година медицине у Новом Саду, долази сваки викенд, а ови млађи једва чекају да виде своју велику сестру – прича Марлиз.

Фото: Мирјана Рибић/ФЕС у БиХ

Драгана, која је одрасла у „Пријатељској кући“, а данас је медицинска сестра у Келну, долазила је за Аранђеловдан, да код „маме Марлиз“, јер другу маму нема, прослави своју крсну славу.

Тета Марлиз и папа Миленко су у контакту са свим својим многобројним синовима и кћерима, који су данас одрасли самостални људи. Срећом, данас постоје друштвене мреже и интернет, па су породични разговори чести.

„Велика дјеца“ их зову кад имају проблема на послу, кад се заљубе, кад размишљају у браку, или кад им напросто треба родитељски савјет. Тако је то у сретним породицама.

Љубавна прича

Марлиз је као дјевојка сањала да буде медицинска сестра, која ће по Африци и Азији помагати сиромашној болесној дјеци, али ју је живот одвео на другу страну. У Холандији је имала престижан, добро плаћен посао, али јој новац и луксуз нису могли испунити душу.

Тако је са тетком 1993. први пут дошла у Добој у хуманитарну мисију. Долазила је још 22 пута, док коначно није одлучила да остане у Добоју.

А у тој одлуци јој је помогла – љубав. Упознала је Миленка, заљубили су се и одлучили да остану заједно и да заједно брину о дјеци којој је ускраћена родитељска љубав и брига.

Марлиз је научила српски језик, прилагодила се нашим обичајима, тражила је и држављанство БиХ, али га још није добила.

Никад се, каже, није покајала што је изабрала овакав животни пут.

Мама лавица

Мада је већини своје дјеце тета, Марлиз се за њих бори као права мама лавица. Тако је једна њена „кћерка“ жарко жељела да упише Медицинску школу, али није имала шансе, јер је основну завршила врло добрим.

– Ишла сам у школу сваких седам дана, молила да је приме, нисам успјела. Онда сам писала Министарству просвјете и они су интервенисали да моја цурица упише школу. Завршила је четворком и сад ради у Минхену као медицинска сестра – каже поносно Марлиз.

Звијезда Добоја

Хуманост и борбеност Марлиз ван Хофен препознали су и у Фондацији „Фридрих Еберт“ у БиХ, па су је уврстили у свој пројекат „Звијезде Добоја“.

Циљ овог пројекта је да се подрже и јавности представе жене из Добоја и околине, које су учиниле много за своју заједницу, а нису медијски ескпониране.

ЗА ДЈЕЦУ ПЛАЋАЈУ НУЛА МАРАКА

У „Пријатељску кућу“ дјеца долазе по рјешењу Центра за социјални рад Града Добоја или неке од сусједних општина, у којима су малишани рођени. Неки од њих код Марлиз су дошли директно из породилишта, јер мајке нису биле спремне да преузму родитељску одговорност.

– Неке од тих мајки се касније предомисле и дођу по своју дјецу, нека дјеца иду на усвајање, нека остану код нас - прича Марлиз.

Око 70 одсто њене дјеце дошло је у „Пријатељску кућу“ јер су били жртве злостављања или тешког занемаривања, пошто су им родитељи имали проблема са алкохолом или дрогом или су били душевно болесни.

– Само један тата се дозвао памети и окануо се алкохола и њему су враћена дјеца – каже Марлиз.

Прича да се једном, непосредно након рата, на њеним вратима појавила жена са дјецом и рекла јој: узмите моју дјецу, ја више не могу да бринем о њима.

– Рекла сам јој: "Драга госпођо, не може то тако, зна се ред, није дијете пакет да га тек тако дате неком другом" – присјећа се Марлиз.

У правилу, Центри за социјални рад би требало да плаћају за смјештај дјеце у “Пријатлејску кућу”, али неки то чине, а неки не.

-На примјер, општина Теслић плаћа 650 КМ по дјетеу, а град Добој нула марака - каже Марлиз. Тренутно има двоје дјеце за које је плаћен смјештај и троје за које нико не плаћа.