Живимо у преуређеној гаражи, услови су никакви. Кад почне киша, турају се лаворчићи. Влаге има колико хоћете. Деца живе у зебњи, просто не знају за боље. Највише се бојимо за њихово здравље јер они то све удишу – страшне ријечи мајке Александре погађају као гром из ведра неба.

Махала Шамазојце у прешевачком селу Стрезовац, oсим породице Ђорђевић, насељена је у потпуности албанским становништвом.

- Било је овде још српских породица. У потрази за бољим животом, одлазиле су једна за другом и на крају смо само ми остали – сјетним гласом отац Игор објашњава да су посљедња српска кућа у махали.

Сцена као из хорор филмова дочекује одмах након уласка у кућу. Вода је потпуно пробила плафон, па звук капљица које падају на голи бетон изазива страх и језу. У таквој просторији живе Милан (12), Миљана (10), Лазар (8) и Иван (3).

Фото: srbizasrbe.org

- Прокишњава на све стране, тепих смо избацили јер нема сврхе држати га. Током дана сви смо у овој једној просторији коју некако грејемо. Пошто имамо само два кревета, муж, најмлађи Иван и ја спавамо у кревету у дневној соби, а Лазар, Миљана и Милан у спаваћој. Отворена су врата током целе ноћи да би се и њима колико-толико загрејало јер су голи зидови. Имамо места за још кревета, али их немамо  – рекла је мајка Александра.

 Услови, какви се ријетко виђају, свједоче о немоћи и генерацијском сиромаштву породица из овог краја. Остављени на милост и немилост, заборављени од свих, Ђорђевићи не желе да оду са своје родне груде.

- Са 19 година сам као учествовао у рату на Косову и Метохији. Прошао сам Гору код Призрена и још 12 караула. Били смо појачање, где нападну ту идемо. Не бих да се присећам тога, хвала Богу кад вратих главу на раменима. Од државе, нажалост, ни иглу нисам добио! – са дозом огорчења прича отац Игор.

Једини стабилан извор прихода су им социјална помоћ и дјечији додатак. Игор је ишао у надницу кад га неко позове, све до прије пар мјесеци када је изненада добио реуму, а уз то му је и вид ослабио. Сада више не смије да обавља физичке послове, па о земљи, пластенику и пар коза брину супруга и дјеца. Како каже, стигли су га рат и борављење по рововима…

- Крпимо крај с крајем да бисмо опстали. Деца траже да имају мобилне телефоне и компјутер јер виде код друге деце, али где то да им нађемо, прво гледамо да им приуштимо да једу. Ни купатило нам није функционално, само смо поставили једну шољу да не би морали увече да излазе напоље. Иначе се купају у кориту. Можете да замислите колико је тешко када је зима јер је у купатилу ледено. Разумеју, ипак, кад им кажемо да немамо, не буне се - говори мајка Александра о условима у којима живе.

Мирни и повучени, најмлађи чланови породице Ђорђевић стидљиво су разговарали са члановима организације "Срби за Србе". У комшилику се друже са албанском дјецом и, како кажу, никада нису имали проблеме.

- Највише бих волео да имам где другове довести, али ми у соби немамо ни сијалицу, већ осветљавамо лампом на телефону. Немамо ни играчке, само једно покварено бицикло. Највише се играмо жмурки, то бар можемо. Ускоро треба да се иде и на екскурзију у Јагодину, али немамо новца да платимо. Неће ми бити први пут да пропустим – Миланове ријечи на крају, показале су сву патњу ове дјеце.

Хуманитарна организација "Срби за Србе" покреће велику акцију помоћи породици Ђорђевић и преносе њихову молбу свим људима који имају милости да им изађу у сусрет.

Помозимо им да остану на свом огњишту и добију достојанствене услове за живот!