Оно што је започето као дио борбе за Сарајево, између јединица 1. и 4. корпуса тзв. АРБиХ и Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске на планини Трескавици, није престајало све до краја рата. Срби су започели низ контраофанзива крајем јуна 1995.

Четвртог јула почињу жестоке борбе и таласи муслиманских напада. Међутим јединице ВРС успјевају у року од мјесец дана да потисну муслиманске снаге готово до првобитних линија одакле су кренули напади половином јуна.

Дио 4. корпуса тзв. АРБиХ 24. јула наноси тежак ударац на јужном дијелу фронта у близини села Брда и Хотовле, успјева да заузме неколико села и напредују 2-3 километра у правцу Калиновика. Али, интервенцијом једног вода ојачаним полицијским специјалним снагама Херцеговачког корпуса на заустављању муслиманског напредовања, 1-3. августа успијевају да врате муслиманске борце на првобитне положаје.

(18. херцеговачка лпбр. ВРС на планини Прењ) Фото: odbrambeno-otadzbinskirat.blogspot.com

Борбе на Трескавици се нису умањивале ни у августу и септембру, али имале су позицијски карактер. Трећег октобра вршена је недовољно успјешна муслиманска офанзива на сјеверни дио Херцеговине, углавном на подручје од Трнова до Калиновика.

 Први и Четврти корпуси тзв. АРБиХ нападају мјесто Крупац, сјеверно од Трнова, те поново врше нападе у правцу Трнова и Калиновика. Западно од Калиновика муслимани су напали утврђено село Главатичево и планину Прењ.

На Трескавици се воде жестоке борбе за сваки метар територије, обје стране схватају да губитак или достигнуће сваког метра ће бити важно у мировним преговорима.

 Муслимани су успјели да заузму кључне висове на Трескавици, али већ 4. октобра српском контраофанзивом су враћени изгубљени положаји, а непријатељ потиснут са достигнутих висова.

Десетог октобра муслиманска команда прогласила је велику побједу на Трескавици заузимајући неколико села. Међутим, тај ''тријумф'' није одржан, јер већ дан касније, 11. октобра, дио Сарајевско-романијског корпус ВРС ангажује се у контраофанзиви и убацује извиђачко-диверзантски одред ''Бели вукови'', који истог дана враћа највећи дио територије који је непријатељ окупирао дан прије.

(''Бели вукови'' у предаху) Фото: odbrambeno-otadzbinskirat.blogspot.com

У посљедњим данима сукоба на Трескавици, 11-12. октобра, 14. дивизија тзв. АРБиХ врши своје задње нападе, под силином артиљериских граната први на удару је Ђокин торањ, највиши врх Трескавице (2.086), али тврдоглвом одбраном малобројнијих бораца ВРС, највиши врх је остао слободан иако је прелазио из руке у руке. У тим нападима погинуо је огроман број муслиманских бораца укључујући и комаданта 14. дивизије тзв. АРБиХ Заима Имамовића.

Срби су претрпјели територијалне губитке на Трескавици, али су били незнатни у односу на очекиване резултате тзв. АРБиХ. Главни напади у јулу и октобру 1995. су били на Трново и Калиновик, покушај њиховог освајања и евентуално спајања Горажданске енклаве са централном Босном, до које није дошло. Резултати ове битке се могу без сумње сматрати побједом Војске Републике Српске.