Živimo u preuređenoj garaži, uslovi su nikakvi. Kad počne kiša, turaju se lavorčići. Vlage ima koliko hoćete. Deca žive u zebnji, prosto ne znaju za bolje. Najviše se bojimo za njihovo zdravlje jer oni to sve udišu – strašne riječi majke Aleksandre pogađaju kao grom iz vedra neba.

Mahala Šamazojce u preševačkom selu Strezovac, osim porodice Đorđević, naseljena je u potpunosti albanskim stanovništvom.

- Bilo je ovde još srpskih porodica. U potrazi za boljim životom, odlazile su jedna za drugom i na kraju smo samo mi ostali – sjetnim glasom otac Igor objašnjava da su posljednja srpska kuća u mahali.

Scena kao iz horor filmova dočekuje odmah nakon ulaska u kuću. Voda je potpuno probila plafon, pa zvuk kapljica koje padaju na goli beton izaziva strah i jezu. U takvoj prostoriji žive Milan (12), Miljana (10), Lazar (8) i Ivan (3).

Foto: srbizasrbe.org

- Prokišnjava na sve strane, tepih smo izbacili jer nema svrhe držati ga. Tokom dana svi smo u ovoj jednoj prostoriji koju nekako grejemo. Pošto imamo samo dva kreveta, muž, najmlađi Ivan i ja spavamo u krevetu u dnevnoj sobi, a Lazar, Miljana i Milan u spavaćoj. Otvorena su vrata tokom cele noći da bi se i njima koliko-toliko zagrejalo jer su goli zidovi. Imamo mesta za još kreveta, ali ih nemamo  – rekla je majka Aleksandra.

 Uslovi, kakvi se rijetko viđaju, svjedoče o nemoći i generacijskom siromaštvu porodica iz ovog kraja. Ostavljeni na milost i nemilost, zaboravljeni od svih, Đorđevići ne žele da odu sa svoje rodne grude.

- Sa 19 godina sam kao učestvovao u ratu na Kosovu i Metohiji. Prošao sam Goru kod Prizrena i još 12 karaula. Bili smo pojačanje, gde napadnu tu idemo. Ne bih da se prisećam toga, hvala Bogu kad vratih glavu na ramenima. Od države, nažalost, ni iglu nisam dobio! – sa dozom ogorčenja priča otac Igor.

Jedini stabilan izvor prihoda su im socijalna pomoć i dječiji dodatak. Igor je išao u nadnicu kad ga neko pozove, sve do prije par mjeseci kada je iznenada dobio reumu, a uz to mu je i vid oslabio. Sada više ne smije da obavlja fizičke poslove, pa o zemlji, plasteniku i par koza brinu supruga i djeca. Kako kaže, stigli su ga rat i boravljenje po rovovima…

- Krpimo kraj s krajem da bismo opstali. Deca traže da imaju mobilne telefone i kompjuter jer vide kod druge dece, ali gde to da im nađemo, prvo gledamo da im priuštimo da jedu. Ni kupatilo nam nije funkcionalno, samo smo postavili jednu šolju da ne bi morali uveče da izlaze napolje. Inače se kupaju u koritu. Možete da zamislite koliko je teško kada je zima jer je u kupatilu ledeno. Razumeju, ipak, kad im kažemo da nemamo, ne bune se - govori majka Aleksandra o uslovima u kojima žive.

Mirni i povučeni, najmlađi članovi porodice Đorđević stidljivo su razgovarali sa članovima organizacije "Srbi za Srbe". U komšiliku se druže sa albanskom djecom i, kako kažu, nikada nisu imali probleme.

- Najviše bih voleo da imam gde drugove dovesti, ali mi u sobi nemamo ni sijalicu, već osvetljavamo lampom na telefonu. Nemamo ni igračke, samo jedno pokvareno biciklo. Najviše se igramo žmurki, to bar možemo. Uskoro treba da se ide i na ekskurziju u Jagodinu, ali nemamo novca da platimo. Neće mi biti prvi put da propustim – Milanove riječi na kraju, pokazale su svu patnju ove djece.

Humanitarna organizacija "Srbi za Srbe" pokreće veliku akciju pomoći porodici Đorđević i prenose njihovu molbu svim ljudima koji imaju milosti da im izađu u susret.

Pomozimo im da ostanu na svom ognjištu i dobiju dostojanstvene uslove za život!