У најстаријем Еванђељу, у перикопи о самоодрицању и ношењу Крста, Марково сведочанство о Исусовим речима говори: „И дозвавши народ са ученицима својим рече им: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Eванђеља онај ће га сачувати. Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди?“ (Мк 8, 34 – 36).

Господ позива на одрицање од воље, како и читамо у молитви Господњој. Одрицање од себе може данас да звучи као позив на самоуништење или колективни амбис, утопију или непоузданост, која је свеприсутна. Супротно томе као бедем статичне (не)сигурности света, заштита од нечег што би нам евентуално било невољно и/или насилно, стоји закон. Хегел је рекао да само воља која слуша закон је слободна јер тако слуша саму себе, у контексту права и морала као општих ентитета. Апостол Павле даје хришћанско решење расцепа између те тежње и дужности, између датог и задатог, у љубави. Тачније у учешћу трансцеденције у иманенцији. Позив Господњи на Крст и Страдање је такође и дијалектички процес, који резултира јединством кроз љубав. Неминовност у одрицању непотпуне и несавршене склоности. Св. Павле каже: „А сад се ослободисмо од закона умријевши ономе што нас држаше, да служимо (Богу) у новоме духу а не по староме слову. Шта ћемо, дакле, рећи? Да је закон гријех? Никако! Него ја гријеха не познах осим кроз закон; јер ни за жељу не бих знао да закон не каза: Не пожели! А гријех узевши повод кроз заповијест изазва у мени сваку жељу; јер је гријех без закона мртав“ (Рим 7, 6 – 8).  „Јер сте ви, браћо, на слободу позвани…“ (Гал. 5,13) „Стојте дакле у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5,1). Ропства греху и ропства поражености. Позив на Крст јесте позив на љубав, позив антитезе и синтезе. Онај кога волим, одричући се себе, остварујем се у њему слободно носећи Крст из љубави. У Њему, дакле, јесам. 

 „Сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Много пута се пренебрегава и не разуме честа и на право место постављена реченица у богослужењу Цркве. Свети Порфирије назива управо ову реченицу, у претходним контекстима, „вишом математиком Цркве.“ Опитна онтологија коју доживљавамо најпре у поменутом односу са ближњим и сједињењу са Богом. Те две паралелне стварности, као богочовечанска реалност, јесу и научно доказане и еквиконзистентне. Руски математичар Николај Лобачевски доказао је својим постулатом да је могуће, искључиво математичком логиком, доказати постојање потпуно другачијег света, иако нисмо у стању да га својим чулима спознамо: „Кроз тачку ван праве постоје бар две праве које су паралелне са том правом.“ Хајдегер је тврдио да су границе света границе језика. Ипак, Логос Божији, Богочовек Христос је собом свет преобразио и превазишао његове границе. Перикопа о Крсту иначе долази код Марка пре сведочанства о Преображењу, те је утолико систематска. О потреби за „вишом математиком“ у том смислу, говори и сам Хегел, који каже да Бог активно учествује у свету, онострано у овостраном. О тој вишој математици и превазилажењу граница љубављу Свети Порфирије каже: „И док су све остале љубави релативне и потрошиве, доживљавају свој максимум или крај, једино Божија љубав што се више настањује кроз ношење Крста, то се она умножава и даје све више и више.“

То је истина која се доказује у заједници Цркве, у њеним средствима спасења. Вели он: „Ако те ближњи мучи, замисли да ти је болно око или рука коју треба да негујеш“ – то је Црква. Када постим не постим као индивидуа. На другом крају света, исти крштени члан Цркве Божије пости, у другој временској зони, али у истом духу и са истим циљем. Када се молим, са мном се моле сви делови и удови Цркве. Када кажем: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ то говорим за све. Притом сва та средства љубави своју пуноћу и циљ имају у сједињењу са Христом, у Васкрсењу. Речи Господње којима нас позива на ношење Крста, на подражавање његове жртве и самоодрицања, није одрично уништење егзистенције сопства. Напротив, ношење Крста и страдање пројављује највећу тајну на свету, тајну љубави, спасења и коначно Васкрсења. „И узме крст свој и за мном иде.“ Исус нас на пут љубави не позива безнађем и самоћом. Тим путем иде прво он и за њим иде онај који преузима свој крст. „Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мт 11, 29). Његов јарам који је понео и Крст на коме је страдао, сваки други крст осигурава и чини лакшим и једноставнијим. На то нам указују и многи материјални докази. Једно од таквих је скупоцено платно које је Јосиф из Ариматеје донео да умота Христа при погребењу.  

Дејвид Штраус немачки филозоф либерализма 19. века, митологизујући Еванђеља, тврдио је да је Христос преживео распеће али не и да је васкрсао. Да су ученици довели доктора пре него су прогласили Васкрсење. Међутим, да ли би Црква имала на чему да се базира и реално понесе свој крст? Фиктивни дођај не би одредио будућност онога што би било режирано, по угледу на фарисејске досетке. Да ли би могли замислити Петра у углу који усхићено говори да ће и он тако лако једног дана „васкрснути“. Дванаест пута се у Новом Завету говори да су верујући васкрснули као Христос. Не могу поверовати ако је жив, а није васкрсао. Вршена су испитивања. Неколико доктора је чак добровољно пристало на испитивање, а рађено је и на животињама. Христос је разапет кроз зглобове, не кроз дланове, како је осликавано у средњем веку, што доказује и отисак платна. Доказано је да се не може издржати дуже од 15 – 30 минута. Просек испитаника је био 12 минута. Када су руке тако раширено приковане, ноге које су такође у том положају, покушавају одгуривањем да се „одрже“ на крсту, све док не клоне тело у потпуности. Тада све анатомске компоненте висе и одумиру. Потом је прободен копљем у перикардијум или срчану овојницу. Перикардијум око срца је штит испуњен течношћу.

Филозоф Гери Хабермас, који је написао књигу доказавши Христово Васкрсење, као и у више дебата у којима је побеђивао на ту тему, стручњак по питању Васкрсења, тврди исто. Он каже да је централна објава ране Цркве од самог почетка Распеће и Васкрсење, које је историјска чињеница. У 1. Посланици Коринћанима, 15. поглавље, спомињу се специфичне особе које су среле васкрслог Христа. Свети апостол Павле је позвао скептике првог века да лично разговарају са тим особама, како би сами утврдили истину. Христос је разапет на Крсту у 9 сати ујутро и остао до 3 поподне. Притом, када се преломе чланци на ногама, жртва лакше умире јер не може да се одупире и продужи живот. Више еминентних медицинских часописа је доказало, да је Господ Исус Христос умро на Крсту брзо услед компликованог шока.

Поменуто платно је један од највећих доказа и чуда које нам Христос оставља. Стручни тим одбацио је тезу да је лик на платну осликан људском руком. Било му је потребно 18 година да се увери у аутентичност платна, а кључно је било објашњење Јевреја Алана Адлера, зашто су мрље задржале јарку боју крви уместо да су опстале смеђе. Наиме, крв задржава своју првобитну боју када човек, изложен интензивном физичком мучењу, дехидрира, што узрокује пуцање црвених крвних зрнаца, јетра почиње производити билирубин, који улази у крвоток и омогућује да крв трајно задржи црвену боју. Једна занимљива паралела јесте и када је један од научника желео да испита причешће, уверио се да је у питању човек од 33 године и све остале појединости овде наведене, иако је био атеиста, потом поставши монах. Када дакле и ми у причешћу примимо Христов билирубин, нећемо ли неизоставно понети свој Крст са љубављу и слободом као што је и он?

Италијански лекар Болон пронашао је на платну крвну групу АБ, која је најређа на свету, а најчешће се сусреће међу припадницима јудејског народа. Показало се како испод трагова крви нема бојења, што указује да су се на платно прво утиснули трагови крви, а потом се на њему појавио одраз лика. Ив Делаж, професор компаративне анатомије на Сорбони, познати агностик, добио је задатак да докаже да је платно намештаљка и обмана. На заседању Академије наука у Паризу 1902. на изненађење објавио је, с медицинске тачке гледишта, како су анатомски детаљи, тако и трагови крви на платну, превише прецизни да би могли бити дело човека. Према њему, на платну могао се видети аутентичан лик Исуса из Назарета. Могућност да је то лик неке друге особе оценио је на 1:10 милијарди. Платно је у тродимензионалном облику, настало у тренутку Васкрсења. Научни тим из Америке састављен од атеиста, установио је да не постоји таква метода тог времена која би тако насликала платно. На платну је мушкарац висок 180 цм, врло смиреног лица и са 600 рана на своме телу. Трње, полен, као и сви узорци биљака са платна, специфично су са палестинског подручја. Трње на глави је проболо чеону артерију, а крв која је цурила преко чела оставила је траг на платну.

Христово платно је један од доказа Крста и Васкрсења. Поред свега тога, идење за Христом једини је сигуран пут да страдање има смисла и да није утопија. Међутим, предмет слободе и воље јесте „вера која кроз љубав дела“ (Гал 5, 6), неопходна за ношење Крста. У томе не можемо сами. „Дометни нам вјере!“ (Лк 17, 5) усхићено су узвикивали апостоли Христу. Као што Христос није сам носио Крст, него му је помагао Симон из Кирине, тако Он нас у Еванђељу овде и сада позива, ни мање ни више, него да за Њим носимо свој крст. Њему је помагао човек, а нама помоћ нуди Богочовек да носимо крст и јарам.

Христов Крст – У Њему, дакле, јесам!   

ђ. мр Божидар Васиљевић