U najstarijem Evanđelju, u perikopi o samoodricanju i nošenju Krsta, Markovo svedočanstvo o Isusovim rečima govori: „I dozvavši narod sa učenicima svojim reče im: „Ko hoće za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i Evanđelja onaj će ga sačuvati. Jer kakva je korist čovjeku ako zadobije sav svijet a duši svojoj naudi?“ (Mk 8, 34 – 36).

Gospod poziva na odricanje od volje, kako i čitamo u molitvi Gospodnjoj. Odricanje od sebe može danas da zvuči kao poziv na samouništenje ili kolektivni ambis, utopiju ili nepouzdanost, koja je sveprisutna. Suprotno tome kao bedem statične (ne)sigurnosti sveta, zaštita od nečeg što bi nam eventualno bilo nevoljno i/ili nasilno, stoji zakon. Hegel je rekao da samo volja koja sluša zakon je slobodna jer tako sluša samu sebe, u kontekstu prava i morala kao opštih entiteta. Apostol Pavle daje hrišćansko rešenje rascepa između te težnje i dužnosti, između datog i zadatog, u ljubavi. Tačnije u učešću transcedencije u imanenciji. Poziv Gospodnji na Krst i Stradanje je takođe i dijalektički proces, koji rezultira jedinstvom kroz ljubav. Neminovnost u odricanju nepotpune i nesavršene sklonosti. Sv. Pavle kaže: „A sad se oslobodismo od zakona umrijevši onome što nas držaše, da služimo (Bogu) u novome duhu a ne po starome slovu. Šta ćemo, dakle, reći? Da je zakon grijeh? Nikako! Nego ja grijeha ne poznah osim kroz zakon; jer ni za želju ne bih znao da zakon ne kaza: Ne poželi! A grijeh uzevši povod kroz zapovijest izazva u meni svaku želju; jer je grijeh bez zakona mrtav“ (Rim 7, 6 – 8).  „Jer ste vi, braćo, na slobodu pozvani…“ (Gal. 5,13) „Stojte dakle u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti“ (Gal. 5,1). Ropstva grehu i ropstva poraženosti. Poziv na Krst jeste poziv na ljubav, poziv antiteze i sinteze. Onaj koga volim, odričući se sebe, ostvarujem se u njemu slobodno noseći Krst iz ljubavi. U Njemu, dakle, jesam. 

 „Sav život svoj Hristu Bogu predajmo.“ Mnogo puta se prenebregava i ne razume česta i na pravo mesto postavljena rečenica u bogosluženju Crkve. Sveti Porfirije naziva upravo ovu rečenicu, u prethodnim kontekstima, „višom matematikom Crkve.“ Opitna ontologija koju doživljavamo najpre u pomenutom odnosu sa bližnjim i sjedinjenju sa Bogom. Te dve paralelne stvarnosti, kao bogočovečanska realnost, jesu i naučno dokazane i ekvikonzistentne. Ruski matematičar Nikolaj Lobačevski dokazao je svojim postulatom da je moguće, isključivo matematičkom logikom, dokazati postojanje potpuno drugačijeg sveta, iako nismo u stanju da ga svojim čulima spoznamo: „Kroz tačku van prave postoje bar dve prave koje su paralelne sa tom pravom.“ Hajdeger je tvrdio da su granice sveta granice jezika. Ipak, Logos Božiji, Bogočovek Hristos je sobom svet preobrazio i prevazišao njegove granice. Perikopa o Krstu inače dolazi kod Marka pre svedočanstva o Preobraženju, te je utoliko sistematska. O potrebi za „višom matematikom“ u tom smislu, govori i sam Hegel, koji kaže da Bog aktivno učestvuje u svetu, onostrano u ovostranom. O toj višoj matematici i prevazilaženju granica ljubavlju Sveti Porfirije kaže: „I dok su sve ostale ljubavi relativne i potrošive, doživljavaju svoj maksimum ili kraj, jedino Božija ljubav što se više nastanjuje kroz nošenje Krsta, to se ona umnožava i daje sve više i više.“

To je istina koja se dokazuje u zajednici Crkve, u njenim sredstvima spasenja. Veli on: „Ako te bližnji muči, zamisli da ti je bolno oko ili ruka koju treba da neguješ“ – to je Crkva. Kada postim ne postim kao individua. Na drugom kraju sveta, isti kršteni član Crkve Božije posti, u drugoj vremenskoj zoni, ali u istom duhu i sa istim ciljem. Kada se molim, sa mnom se mole svi delovi i udovi Crkve. Kada kažem: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“ to govorim za sve. Pritom sva ta sredstva ljubavi svoju punoću i cilj imaju u sjedinjenju sa Hristom, u Vaskrsenju. Reči Gospodnje kojima nas poziva na nošenje Krsta, na podražavanje njegove žrtve i samoodricanja, nije odrično uništenje egzistencije sopstva. Naprotiv, nošenje Krsta i stradanje projavljuje najveću tajnu na svetu, tajnu ljubavi, spasenja i konačno Vaskrsenja. „I uzme krst svoj i za mnom ide.“ Isus nas na put ljubavi ne poziva beznađem i samoćom. Tim putem ide prvo on i za njim ide onaj koji preuzima svoj krst. „Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim“ (Mt 11, 29). Njegov jaram koji je poneo i Krst na kome je stradao, svaki drugi krst osigurava i čini lakšim i jednostavnijim. Na to nam ukazuju i mnogi materijalni dokazi. Jedno od takvih je skupoceno platno koje je Josif iz Arimateje doneo da umota Hrista pri pogrebenju.  

Dejvid Štraus nemački filozof liberalizma 19. veka, mitologizujući Evanđelja, tvrdio je da je Hristos preživeo raspeće ali ne i da je vaskrsao. Da su učenici doveli doktora pre nego su proglasili Vaskrsenje. Međutim, da li bi Crkva imala na čemu da se bazira i realno ponese svoj krst? Fiktivni dođaj ne bi odredio budućnost onoga što bi bilo režirano, po ugledu na farisejske dosetke. Da li bi mogli zamisliti Petra u uglu koji ushićeno govori da će i on tako lako jednog dana „vaskrsnuti“. Dvanaest puta se u Novom Zavetu govori da su verujući vaskrsnuli kao Hristos. Ne mogu poverovati ako je živ, a nije vaskrsao. Vršena su ispitivanja. Nekoliko doktora je čak dobrovoljno pristalo na ispitivanje, a rađeno je i na životinjama. Hristos je razapet kroz zglobove, ne kroz dlanove, kako je oslikavano u srednjem veku, što dokazuje i otisak platna. Dokazano je da se ne može izdržati duže od 15 – 30 minuta. Prosek ispitanika je bio 12 minuta. Kada su ruke tako rašireno prikovane, noge koje su takođe u tom položaju, pokušavaju odgurivanjem da se „održe“ na krstu, sve dok ne klone telo u potpunosti. Tada sve anatomske komponente vise i odumiru. Potom je proboden kopljem u perikardijum ili srčanu ovojnicu. Perikardijum oko srca je štit ispunjen tečnošću.

Filozof Geri Habermas, koji je napisao knjigu dokazavši Hristovo Vaskrsenje, kao i u više debata u kojima je pobeđivao na tu temu, stručnjak po pitanju Vaskrsenja, tvrdi isto. On kaže da je centralna objava rane Crkve od samog početka Raspeće i Vaskrsenje, koje je istorijska činjenica. U 1. Poslanici Korinćanima, 15. poglavlje, spominju se specifične osobe koje su srele vaskrslog Hrista. Sveti apostol Pavle je pozvao skeptike prvog veka da lično razgovaraju sa tim osobama, kako bi sami utvrdili istinu. Hristos je razapet na Krstu u 9 sati ujutro i ostao do 3 popodne. Pritom, kada se prelome članci na nogama, žrtva lakše umire jer ne može da se odupire i produži život. Više eminentnih medicinskih časopisa je dokazalo, da je Gospod Isus Hristos umro na Krstu brzo usled komplikovanog šoka.

Pomenuto platno je jedan od najvećih dokaza i čuda koje nam Hristos ostavlja. Stručni tim odbacio je tezu da je lik na platnu oslikan ljudskom rukom. Bilo mu je potrebno 18 godina da se uveri u autentičnost platna, a ključno je bilo objašnjenje Jevreja Alana Adlera, zašto su mrlje zadržale jarku boju krvi umesto da su opstale smeđe. Naime, krv zadržava svoju prvobitnu boju kada čovek, izložen intenzivnom fizičkom mučenju, dehidrira, što uzrokuje pucanje crvenih krvnih zrnaca, jetra počinje proizvoditi bilirubin, koji ulazi u krvotok i omogućuje da krv trajno zadrži crvenu boju. Jedna zanimljiva paralela jeste i kada je jedan od naučnika želeo da ispita pričešće, uverio se da je u pitanju čovek od 33 godine i sve ostale pojedinosti ovde navedene, iako je bio ateista, potom postavši monah. Kada dakle i mi u pričešću primimo Hristov bilirubin, nećemo li neizostavno poneti svoj Krst sa ljubavlju i slobodom kao što je i on?

Italijanski lekar Bolon pronašao je na platnu krvnu grupu AB, koja je najređa na svetu, a najčešće se susreće među pripadnicima judejskog naroda. Pokazalo se kako ispod tragova krvi nema bojenja, što ukazuje da su se na platno prvo utisnuli tragovi krvi, a potom se na njemu pojavio odraz lika. Iv Delaž, profesor komparativne anatomije na Sorboni, poznati agnostik, dobio je zadatak da dokaže da je platno nameštaljka i obmana. Na zasedanju Akademije nauka u Parizu 1902. na iznenađenje objavio je, s medicinske tačke gledišta, kako su anatomski detalji, tako i tragovi krvi na platnu, previše precizni da bi mogli biti delo čoveka. Prema njemu, na platnu mogao se videti autentičan lik Isusa iz Nazareta. Mogućnost da je to lik neke druge osobe ocenio je na 1:10 milijardi. Platno je u trodimenzionalnom obliku, nastalo u trenutku Vaskrsenja. Naučni tim iz Amerike sastavljen od ateista, ustanovio je da ne postoji takva metoda tog vremena koja bi tako naslikala platno. Na platnu je muškarac visok 180 cm, vrlo smirenog lica i sa 600 rana na svome telu. Trnje, polen, kao i svi uzorci biljaka sa platna, specifično su sa palestinskog područja. Trnje na glavi je probolo čeonu arteriju, a krv koja je curila preko čela ostavila je trag na platnu.

Hristovo platno je jedan od dokaza Krsta i Vaskrsenja. Pored svega toga, idenje za Hristom jedini je siguran put da stradanje ima smisla i da nije utopija. Međutim, predmet slobode i volje jeste „vera koja kroz ljubav dela“ (Gal 5, 6), neophodna za nošenje Krsta. U tome ne možemo sami. „Dometni nam vjere!“ (Lk 17, 5) ushićeno su uzvikivali apostoli Hristu. Kao što Hristos nije sam nosio Krst, nego mu je pomagao Simon iz Kirine, tako On nas u Evanđelju ovde i sada poziva, ni manje ni više, nego da za Njim nosimo svoj krst. Njemu je pomagao čovek, a nama pomoć nudi Bogočovek da nosimo krst i jaram.

Hristov Krst – U Njemu, dakle, jesam!   

đ. mr Božidar Vasiljević