У сјенци посљедњих нам историјских избора, помало и у потаји, десила нам се у Српском Сарајеву још једна велика срамота. На Сједници Сената нашег Универзитета, у звање професор емеритус, није изабран професор Милош Ковачевић. Да, онај професор Ковачевић, најзначајнији живи српски лингвиста, највећи борац за српски језик, засигурно најпознатији професор којег је наш Универзитет икад имао. Професор Милош Ковачевић је оснивач Катедре за српски језик и један од утемељивача Филозофског факултета и Универзитета у Српском Сарајеву, посљедњи активни професор од оних који су својим легитимитетом омогућили његово стварање у годинама рата и стварања. Уједно, Професор је и покретач и заснивач првих докторских студија на нашем Универзитету, који се овим стидним чином доводе у питање.

Чланови Сената, а то су Ректор и његов тим и сви декани факултета и академија у саставу УИС, имали су пред собом реферат од 53 стране у којем је побројано 37 научних књига, 45 научних радова категорије М23 и М24, 68 радова са међународних научних скупова,  173 рада у националним тематским зборницима и 105 радова у часописима националног значаја. У извјештају су могли прочитати да су о Професору написана 193 рада, што јасно указује колики је његов утицај на савремене токове у српској лингвистици, ако они тога нису били свјесни.

Сасвим је јасно да ниједан до сада изабрани емеритус није имао ни приближно велик опус овоме који краси професора Милоша Ковачевића. Али, гласало се тајно. То у пракси значи да нико не мора образлагати своју одлуку, коју уосталом нико не би ни могао разложно оправдати, ваљда. Свима је јасно када одбаците најбољег од вас да тиме шаљете јасну поруку да се изванредно постигнуће неће, не само награђивати, него ни толерисати. Да је то знала трочлана комисија можда би сажела свој извјештај, свела га на прихватљиву и у пракси прихваћену мјеру за избор у звање емеритуса. Можда је боље било да су они скратили спискове књига и радова, него да му Сенат скраћује главу. Јер професор Милош Ковачевић је главан, важан и уважен међу онима који знају уважавати важне и њему длака с главе спасти неће услијед ове срамне одлуке, али УИС се никада неће моћи опрати од ове срамоте.  

Занимљиво да у исто звање, на још једном тајном гласању, не бјеше, ономад, изабран ни академик Љубомир Зуковић, који је уз све ове референце професора Ковачевића био и први Министар просвјете и културе у Влади Републике Српске. Дакле, нису професора Ковачевића ни могли смјестити у боље и репрезентативније друштво, али то и није главно питање. Главно питање је Шта ће бити с нама који остасмо?

Пише: Проф. др Саша Кнежевић