Прича о Фудбалском клубу "Жељезничар" из Сарајева, који је прије неколико дана прославио стотину година постојања датира из давне 1921. године и времена радника на сарајевској жељезници  Димитрија Димитријевића.

Популарни "Жељо" прву утакмицу, након што је званично основан на иницијативу поменутог Димитрија Димитријевића, одиграо је 17. септембра 1921. године против једне од најпознатијих екипа ФК "САШК Напредак".

Идеју о оснивању "Жеље", као што смо већ поменули, започео је још током 1920. године млади радник на жељезници Димитрије Димитријевић, који је рођен и одрастао на Мејташу, у Чекалуши. 

Димитријевић је свом колеги и пријатељу машиновођи Лудвигу Леплеу предочио идеју о оснивању фудбалског клуба, те се убрзо након тога кренуло у оснивање иницијативног одбора, гдје се рађа и настаје прва управа ФК "Жељезничар". Ту идеју подржао је тада и Стјепан Каталинић.

На челу овог иницијативног одбора нашао се дипломирани инжењер грађевинарства, Аустријанац по рођењу, а Мађар по народности, Хинко Тезгеш. 

Ватромет у Сарајеву поводом 100. рођендана "Жеље"/Фото: Анадолија

Велики допринос у оснивању ФК "Жељезничар" у то доба дали су, наравно, радници сарајевске жељезнице, који су скупили новац за куповину прве фудбалске лопте, прве спортске опреме, а тренинге су обављали на војном игралишту "Егзецирз".

"Жељо" је убрзо добио и сопствена обиљежја клуба, боје дреса и грб, на којем се налазиo логотип локомотиве. 

Након мукотрпне борбе са административним препрекама и доста предатих молби за пријем у подсавез, "Жељо" је тек 19. септембра 1921. године уписан као пуноправни члан поменутог подсавеза објавом у "Вечерњој пошти".

Као услов за пријем у подсавез, "Жељо" је морао одиграти прву утакмицу против тадашњег најјачег ривала, екипе "САШК Напредак", који је изгубио резултатом 5:1. 

Иницијатор оснивања "Жељезничара" Димитрије Димитријевић, је постигао једини, утјешни гол на утакмици, али упркос поразу наговијестио једну лијепу причу која траје, ево већ 100 година у Сарајеву.

ФК "Жељезничар" убрзо постаоје пуноправни члан Фудбалског подсавеза, гдје је уврштен у Други разред са ШК "Шпартом", ШК "Тројом" и ШК "Баркхбабом", гдје се такмичио до 1926/27. фудбалске сезоне, када се квалификује у Први разред сарајевског подсавеза и тамо наступа до избијања Другог свјетског рата.

Прва "Жељина" утакмица према историјским подацима клуба одиграна је 2. новембра 1921. године против ШК "Троја", а резултат је гласио 1:1. Међутим, прву историјску побједу у званичним мечевима "плави" су забиљежили против ШК "Баракхобе" на прољеће 1922. године, резултатом 7:0.

Највећу побједу, "Жељо" је остварио против истог тима у Другом разреду сарајевског подсавеза резултатом 18:0, што је највећи рекорд у броју постигнутих голова на једном мечу у стотину година постојања "плавих".

"Жељезничар" је по оснивању своје утакмице играо на војном вјежбалишту "Егзерцир" на Ченгић Вили, из разлога што "Жељо" као раднички клуб није имао довољно новца за плаћање ренте неком од градских фудбалских терена, као што су у то вријеме имали и користили САШК Напредак, Славија и Хајдук.

Тадашњи "Жељин" стадион на Ченгић Вили био је заправо војно игралиште или вјежбалиште аустро-угарске војске, а у градњу првог сопственог стадиона управа "плавих" креће 1932. године на жељезничком земљишту у Пофалићима, иза Главне жељезничке станице у Сарајеву.

Овај терен користили су само шест година, а до 1941. године тренирали су на теренима других сарајевских клубова и плаћали високу ренту за изнајмљивање, иако су били клуб са врло ограниченим финансијским ресурсима.

Након завршетка Другог свјетског рата своје утакмице играли су на терену на Маријином Двору, а након уклањања тог терена почела је изградња новог стадиона "Жељезничара", који је на Грбавици отворен 1953. године.

Фото: Монографија ФК Жељезничар 1921-1981

О Димитрију Димитријевићу:

Димитрије Димитријевић (1903-1984) је имао идеју да формира фудбалски клуб као начин рекреације. Његове колеге, жељезничари, су са радошћу прихватиле идеју о оснивању фудбалског клуба, који је понио име "Жељезничар".

Димитрије је у историји "Жеље" остао упамћен и по томе што је био први стријелац клуба на званичној утакмици, од када почиње прича која траје и данас, ево већ 100 година. 

Димитрије је био машиновођа парног воза на релацији Сарајево - Пале - Вишеград. Имао је петорицу браће.

Његов унук, познати сарајевски музичар Владо Подани испричао је у изјави за портал "Фактор" да је заљубљивање у "Жељу" било традиција, породично наслијеђе због којег се није могло десити да Владо данас буде навијач неког другог клуба.

Према његовим ријечима, Димитрије је као седамнаестогодишњак дошао на идеју да оснује "Жељу", али да се није много као фудбалер задржао у клубу, јер је био квалификовани машиновођа у то вријеме и није имао времена поред посла да се бави фудбалом.

Владо у разговору за "Фактор" каже да је Димитрије био син Косте и Ефросине, која је поријеклом била Гркиња, а имао је четворицу браће, Александра, Константина, Евангелоса и још једног, чијег се имена Владо није могао сјетити.

Димитрије је из брака са супругом Даницом имао двије кћерке, Владину мајку Ефросину, која је носила бакино име, и Дуњу, данас пензионисану професорицу Музичке академије Универзитета у Сарајеву.

Према Владиним ријечима, бивши муж његове тетке Дуње био је славни српски композитор и текстописац народних мелодија Благоје Кошанин (1940-2013), који је написао пјесму "Ми смо Жељини, Жељо је наш".

Димитрије Димитријевић је преминуо 1984. године у 81. години живота, а сахрањен је на Градском гробљу "Баре" у Сарајеву.

*Фотографије кориштене из Монографије ФК "Жељезничар" 1921-1981.