Дјетињство једног од најмлађих војника Војске Републике Српске /ВРС/ Игора Кисића прекинуто је 3. октобра 1994. године, када је имао 14 година, приликом јаког муслиманског артиљеријског напада на градско језгро Илијаша.
Игор Кисић рођен је 9. јула 1980. године у Високом, а погинуо је од гранате која је пала у његовој непосредној близини док се налазио у команди вода, наводи се у монографији "Дјеца жртве рата 1991-1995" у издању Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
Игор је рођен у мјесту Кула Бањер, општини Високо, а у првом и другом разреду основне школе похађао је вјеронауку, те је недјељом редовно одлазио у цркву.
У 10. години савладао је технику рада на рачунару, а већ у 12. научио да управља путничким аутомобилима показујући велико искуство. Хоби му је био скупљање заставица и беџева. Био је ватрени навијач Фудбалског клуба "Црвена звезда" из Београда.
Игоров отац Нико Кисић био је члан СДС-а од оснивања и одборник у Скупштини општине Високо, а као машински инжењер радио је у средњој техничкој школи.
Према Никовим ријечима, ситуација у Високом почела је да се компликује у мају 1992. године, када је, након повлачења ЈНА, примијетио "заставе са љиљанима".
- Сматрали смо да је то јасна порука за Србе да немају шта да траже у Високом, посебно када су почели да дају страже. И ми смо почели држати страже да би се одбранили, јер се рат водио у Сарајеву. Примјећивале су се паравојне формације. Породицу сам склонио на сигурно 3. маја 1992. године, а након напада на Илијаш и Вогошћу почели су напади и на Високо - рекао је Нико.
Након мјесец дана отишао је из Високог. Тако се Игор са оцем Ником, мајком Горданом и старијом сестром Тањом обрео у Чекрчићима, одакле одлазе у Илијаш.
По доласку у Илијаш, Игоров отац се придружује Илијашкој бригади ВРС, а у близини мјеста гдје су живјели био је стациониран Самостални моторизовани вод "Васке", који је био у саставу Илијашке бригаде.
Овом јединицом је командовао Васке Видовић, а према Никовим ријечима, Игор је користио сваки слободан тренутак да оде у складиште муниције гдје су се окупљали борци из ове јединице.
Игорова мајка га је спречавала да не одлази доље, бранила му да иде, али безуспјешно. Са непуних 13 година, Игор се такође придружује Илијашкој бригади и постаје њен најмлађи борац и један од најмлађих бораца ВРС.
Школске књиге и безбрижне дјечачке дане замијенио је униформом и пушком, те је са дјелима увелико надрастао генерацију којој је припадао.
- Никоме није успјело да га убиједи да је још исувише млад и да остави пушку и униформу. Био је увјерен да је дорастао за то и тако се и понашао. Због понашања постао је миљеник цијеле бригаде - наводи се у књизи "Дјеца жртве рата 1991-1995".
Готово да нема борца ове бригаде који није упознао малог јунака. Био је распоређен у складиште, али је често припремао артиљеријско оружје за дјеловање.
Током офанзиве такозване Армије БиХ на Нишићку висораван почетком августа 1994. године Игор је сам из Илијаша довезао пун камион муниције борцима на првој линији.
Изазивао је чуђење и дивљење својих сабораца, који су га пазили као свог најрођенијег. И код својих вршњака Игор је изазивао дивљење и био им је узор.
Погинуо је 3. октобра 1994. године приликом јаког муслиманског артиљеријског напада на градско језгро Илијаша од гранате која је пала у његовој непосредној близини док се налазио у команди вода.
Дан потом, на сахрани, борци и грађани Илијаша достојанствено су се опростили од свог миљеника. Игор је постхумно одликован Орденом Милоша Обилића.
Дејтонским мировним споразумом Илијаш је припао муслиманској страни, те је његов отац Нико, не желећи да му син почива на туђој територији, самоиницијативно ексхумирао синовљево и тијело ујаковог сина.
Њихова тијела ставио је на камионет и превезао их и сахранио у Зворнику. Након краћег боравка, породица Кисић се настанила у Бијељини, гдје је Игорово тијело пренесено.
